Aleksandra Mišić: „Svi mi imamo svoje tišine“

Danas ćemo upoznati profesoricu srpskog jezika Aleksandru iz čačanske gimnazije.

Zovem se Aleksandra Mišić, radim u čačanskoj Gimnaziji 28 punih godina. Završila sam Filološki fakultet u Beogradu, odsek srpska knjizevnost i jezik, i pored svog osnovnog posla, profesorskog, bavim se i pisanjem dugi niz godina u čemu uživam, zaista, i to me ispunjava.

Dobitnica ste velikog broja nagrada i aktivno šaljete pesme i kratke priče na konkurse. Koja nagrada je za Vas predstavila neku vrstu vetra u leđa?

Uvek ona prva nagrada, ona vam da taj polet, taj dalji vetar. To je bila nagrada na konkusu „Disovo proleće“, kada sam imala 14 godina i tada je, u stvari, moja pesma štampana u zborniku Disovog proleća , u „Omladinskom zborniku“ i to je možda bila neka prva zvanična, javna potvrda da to što ja pišem dobro i posle toga su usledile neke druge potvrde u srednjoj školi. Učila sam u čačanskoj Gimnaziji i profesori književnosti, koji su moje pesme slali na razne konkurse, angažovali bi me kad god je trebalo nešto da se piše, objavljuje, recituje… tako da sam se ja vrlo rano u suštini opredelila, da kažem, za društvene nauke i uopšte književnost, koju sam zavolela od najranijih dana. Posle toga nagrade koje su bile ,možda meni znacajne, usledile su, da kažem možda u nekim već kasnijim godinama kada sam ja već radila i bilo ih je, bilo ih je dosta u zemlji i u inostranstvu.

Za koji rad Vam je drago što je nagrađen i zašto?

Recimo dve nagrade koje su potekle sa konkursa iz Bosne. Jedna je konkurs iz Visegrada u Andricgradu i tu sam dva puta dobila nagradu. Jednom na književnom konkursu u Subotici, to je konkurs „Panonski galeb“ , jednom na konkursu „O Svetom Savi“ koji je oglasila Dobrunska eparhija i tamo sam pisala jedan tekst o Svetom Savi. Taj tekst je osvojio prvu nagradu. To su mi mozda neke od najdražih nagrada.

Šta za Vas predstavljaju nagrade?

Nagrade su važne. Svako ko tvrdi da nagrade uopšte nisu bitne, mislim da nije iskren. Nagrade nisu važne u smislu toga da gode sujeti, nego u smislu da je neko ko je stručan potvrdio da to što vi pištete dobro i da je to vama, negde, neki parametar gde se kreće, u kom pravcu sa krece, vaša poezija i uopšte vaše stvaralaštvo. Tako da, naravno u danasnje vreme neke književne nagrade su prosto deplasirane, o tome se puno pisalo i govorilo i u medijima, ali uvek gode, uvek prijaju i nisu toliko važne u tom smislu da ste vi neko ko prikuplja knjževne nagrade. Nego samo u tom smislu da je neko potvrdio, mozda, neki vas kvalitet.

Pišete od svoje desete godine, ali ste tek 2020. godine objavili zbirku pesama „Moje tišine“. Možete li da opišete osećaj kada ste svoja dela konačno uspeli da ovekovečite i poklonite svetu?

Najsažetije rečeno, kao da sam rodila dete, odnosno kao da je to bio jedan porođaj nakon dugog vremena. Razmišljala sa o tome decenijama, pisala sam uvek sa manjim ili većim pauzama i konačno, neki prijatelji su me podstakli. Pitali su svi „Kad ce ta zbirka?“ , prošto se rodilo iz želje da se sve to objedini negde, na jendom mestu. Bilo mi je žao da se to negde raspe prosto i da ja to pogubim i htela sam da to negde bude objedinjeno i tako je nastala ideja da se to negde štampa. Imala sam promocije te knjige, vrlo lepe promocije, na kojima su ucestvovali moji ucenici i prijatelji. Onda je počela korona, pa smo tu malo zastali, nisam ništa htela da forsiram , ali se sada se priča polako nastavlja. Dobar je osećaj, zaista lep. Da vi nešto što je do tada bilo u vama, prosto konacno vidite da je izašlo na svetlost dana, da i drugi ljudi mogu to da vide, da komentarišu, da pričaju o tome, da me ,možda, pitaju o nekoj pesmi, da je tumace… zaista, jako prijatan osećaj.

Šta ste mislili kada ste rekli „svi mi imamo svoje tišine“ i kako ste došli do toga da tako nazovete svoju zbirku?

Kada je trebalo da dam naslov zbirci, nekako mi je odmah taj naslov, ta sintagma, izašla pred oči i nije bilo neke veće dileme, jer mi smo svi u nekim svojim tišinama. To su oni trenuci kada se čovek okrene sebi i kada počne da razmišlja šta je to što je dobro uradio, šta je to što je mogao da uradi, a nije, šta je to što je uradio, a nije bilo dobro, šta je to što nije trebalo da uradi. To su te tišine u korelaciji sa drugim ljudima, u odnosu prema sebi samom. Često se preispitujemo i to su ta naša begstva. I o tome sam govorila u ovoj zbirci, o tim našim bežanjima , zatvaranjima, preispitivanjima… to je tema .

Ove godine ste objavili Vašu, drugu po redu zbirku „Sumraci i zore“ u kojoj opisujete svoje lične sumrake i zore. Koliko se pisanje i sastavljanje ove zbirke razlikovalo od pisanja i sastavljanja zbirke „Moje tišine“?

Pesme su zrelije, prešla sam taj put, jer u prvoj zbirci su čak neke pesme iz mojih studentskih dana, tako da sam tu bila jako mlada. Pojedine pesme sam pisala kada sam imala dvadesetak i malo više godina i to se oseti sigurno. Inače više mi leže pesme koje nisu rimovane , dakle slobodnog su stiha i tu je nekako i stvaralac sam može više da se razmaše, jer vas rima često ograničava, jureći rimu, pravu rimu, pravi stih, ponekad morate da se ukalupite, u ovom slučaju ne morate i pošto je tu stvaralac sloboniji. Mnogo su zrelije i u temama i u emociji. Mislim da je to prirodno, da stvaralac pređe taj neki put. Starija sam i prošlo je neko vreme, dogodili se se neki događaji i sve to vas definiše kao osobu i naravno u vašim pesama to mora da se negde pojavi, to je logično.

Kome biste posvetili Vašu poeziju?

U prethodnoj zbirci sam neke pesme posvećivala, recimo Kafki, i još nekim piscima koji su na mene uticali snazno. Kafka, Dostojevski, Mesa Selimović, Markes, neki svetski pisci koji neminovno utiču na vašu poeziju. Neke pesme su posvećene njima, u metaforičnom smislu- da sam im se ja odužila na neki način. Svoju poeziju bih posvetila svima koji je mogu čitati i žele da je čitaju. Svojoj porodici, svojim učenicima, svojim prijateljima. Svima koje te moje pesme mogu da dotaknu, da u njima, možda, nađu neku poruku da iz njih saznaju nešto, da im pomognu da nađu neki svoj put. Eto u tom nekom smislu je poezija uvek, kako kaže Horacije „slatka uteha u tuzi“ i iako je ovo vreme u kome živimo toliko turbolentno i strašno mislim da treba malo da zastanemo i da malo citamo poeziju ne bismo li svi bili malo plemenitiji i bolji.

Šta biste poručili mladim piscima?

Da čitaju odabrane pisce. Sad u ovom dobu skribomanije, kada se stvarno piše mnogo i pišu se raličiti žanrovi, da imamo naš odabrane pisce, da proberemo kvalitetno štivo, da čitamo to što je dobro što će da nas opemeniti i što će da nas razvije kao ličnosti i da pisemo. Da se ne plašimo, da ne sumnjamo previše u sebe, da imamo sigurnost. Uvek možemo naš rad dati na proveru. Dajte nekom „čoveku od pera“ da pogleda to i da kaže da li je to dobro. I sama sam neke svoje pesme i prozne tekstove poslala nekim „ljudima od pera“, da mi daju potvrdu i da daju kritikuju, da mi kažu gde sam od prilike. To mi je bilo mnogo važno. To što su mi neki poznati pisci dali zeleno svetlo i rekli mi da je to dobro. Tako i svi mladi pisci koji žele da se oprobaju o pisanju, ako nisu sigurni da li je to dobro da odnesu svoje rukopise nekome da im on to proceni. Mislim da je to veoma važno prošto, ako su još uvek u nekim lutanjima i ako se traže. Poručila bih im da naravno veruju u sebe, to nije fraza, moraš da veruješ da to možeš. Svi sumnjaju, pa evo poznati primer Momčila Nastasijevića, koji je 27 puta menjao oblik neke svoje pesme i tek je 27. pita bio siguran. Takođe i Remark je skoro 15 godina lutao od izdavača do izdavača, dok mu nisu prihvatili rukopis za roman „Na zapadu ništa novo“, koji je prodat u nekoliko miliona primera. Neka vas ne obeshrabre početni neuspesi uvek kažite sebi: „ Ja to mogu“ .

Da li, pored poezije, spremate i neke prozne radove?

Da, imam dva rukopisa, prozna. To su dva romana, jedan se zove „Novćići za Harona“ i govori o poslednjoj noći u životu jedne starije gospođe i opisuje šta se sve dešava u toj noći, neko njeno preispitivanje prohujalog života. Drugi roman koji će se zvati „Šaptač“ ili „Šaptači“, a govori, u osnovi, o jednoj veštini koju neki ljudi poseduju, a to je komuniciranje sa zivotinjama, ovde konkretno sa zmijama, ali to je samo osnov, samo početni motiv htela sam zapravo drugo nešto da kažem, nešto važnije, a to je da čovek mora da se spusti negde u dubinu sebe da bi pronasao sebe.

Ovaj projekat je sufinansiran iz Budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

Autor: Tatjana Knežević