Politikolog Radivoje Jovović: „Moramo razvijati kritičku misao kod mladih“

Radivoje Jovović, politikolog iz Novog Sada, bio je gost tribine „Šta sve možeš kad si mlad“ ali i naše emisije. Kao predavač u nastavi ima direktan kontakt sa mladima ali se i kao aktivan pojedinac često susreće i sa različitim organizacijama koje se bave mladima.

Kakve su potrebe i položaj mladih u Srbiji?

Položaj mladih je prilično zapostavljen. Mladi su u velikoj meri od strane društva, od strane političkih vlasti uvek negde deklarativno podržavani, međutim kada vidimo konkretne mere vlasti različitih političkih opcija ali i različitih institucija, uglavnom sve ostaje na tom deklarativnom nivou: „Potrebni su nam glasovi mladih a posle toga nas apsolutno ne interesuju“. Oni budu samo potrošna roba ili jeftina radna snaga, partijski ili politički poslušnici, a na kraju ih oteramo na neka druga tržišta, u neka druga društva – da traže svoju sreću. Često ih čak i kritikujemo zbog tih odlazaka, licemerno, a da pritom nismo u dovoljnoj meri poradili na njihovom položaju. Drugi deo priče su oni mladi koji su rezignirani, apatični, razočarani zatečenim stanjem u društvu. Oni biraju da pobegnu u neki svoj privatni život, nađu relativno dobar posao, po mogućstvu daleko od nekog društveno odgovornog, društveno korisnog rada, kako bi se sačuvali i očuvali. Oni su onaj neiskorišćeni potencijal koji bi mogao da doprinese poboljšanju položaja mladih.

Koliko su mladi zadovoljni sistemom obrazovanja i kakav je Vaš lični stav o obrazovanju u Srbiji?

Radim sa studentkinjama i studentima već petnaestu godinu i apsolutno sam ubeđen da su prilično nezadovoljni, što osnovnim, srednjoškolskim ali i visokim obrazovanjem. Uče se da biflaju, uče napamet formulacije, definicije a praktične, korisne stavke ne uče. Ako govorimo o nekom domenu građanskog aktivizma ili tome sličnom, mi nemamo demokratsko političko obrazovanje u školama, mi samo napamet naučimo da je Ustav najviši pravni akt jedne države a uglavnom ne znamo kako i na koji način možemo poboljšati tu našu stvarnost. Poentu koju želim da iskažem je najbolje prikazao jedan meme na internetu: „Škola me nije naučila zašto glasam, kako glasam, gde plaćam račune, zašto plaćam račune, gde odlazi novac od računa, nije me naučila kako da otvorim račun u banci – ali zato razbijam Pitagorinu teoremu“.

Da li je izbor obrazovnih profila koje nudi naš sistem obrazovanja usklađen sa realnim potrebama tržišta?

Definitivno da nije usklađen. Imamo jedan zastareo model obrazovanja. I škola i država bi morale da se potrude da pruže to važno iskustvo obzirom da većina poslodavaca traži godinu, dve ili tri iskustva na tržištu rada. Moramo da osmislimo neke mehanizme upotrebom kojih će mladi dobiti konkretno praktično iskustvo da bi se sutra možda lakše zaposlili pod nekim zadovoljavajućim uslovima. Takođe, država bi trebala da napravi vlastite privredne subjekte koji će podržavati zapošljavanje mladih. Tržište kažnjava određene profesije, danas nema posla za filozofe, sociologe, politikologe, kulturologe… Iako nam sve to danas znači manje značajnim i manje potrebnim, ali te profesije su izrazito važne i mora se naći mesta za zapošljavanje tih ljudi i njihovo angažovanje – kako bi naša društvena, životna i politička stvarnost bila mnogo bolja, produktivnija i zdravija.

Koji procenat mladih nakon obrazovanja uspe da se zaposli u profesiji za koju se školovalo?

U veoma maloj meri. Zavisi. Vi sada imate prirodno-matematičke odnosno pre svega tehničke nauke koje danas preovladavaju. Ja dolazim iz Novog Sada ali i u drugim sredinama je slično. Imamo bum poslova koji se tiču softvera i programiranja i u tom domenu se zapošljavaju, međutim tu upravo imamo suprotan trend – ti mladi koji žele da se bave radom u oblasti sofisticiranih tehnologija uglavnom zapravo i ne studiraju već uče kroz kanale neformalnog obrazovanja. Kroz kanale formalnog obrazovanja pravimo pojedince koji će biti stručni u određenim oblastima ali će na kraju doći do dva ključna problema – nedostatak iskustva na tržištu rada i mogućnost da će vam prilikom zapošljavanja tražiti partijsku knjižicu, da budete politički ili partijski poslušnik. Položaj mladih je na samom startu prilično ponižavajuć, unižavajuć. Osuđeni su da se godinama, ako žele da budu pošteni, časni, vredni i da deluju u skladu sa pravilima svoje struke – muče i životare, ili mogu da saviju kičmu, poruše granice svog morala i prihvate nekog partijskog šefa sa njegovim amoralnim interesima.

Svedoci smo činjenice da mladi u sve većoj meri odlaze iz manjih sredina u veće gradove kao što su Beograd, Novi Sad, Niš i slično. Kasnije ti isti mladi ljudi odlaze iz zemlje, i to najviše oni visokoobrazovani. Kako se ovaj trend nastavlja i da li ćemo kao država postati kolonija sa jeftinom radnom snagom usled ovakve negativne migracije?

Mi definitivno idemo ka tome, smatram da smo već postali polukolonija, poluperiferna ekonomija i društvo sa jeftinom, nekvalifikovanom radnom snagom. Mladima i društvu generalno se ne razvija kritička misao, ne razvija se građanski, aktivistički i demokratski politički mentalitet i ono se tako  pretvara u tu jeftinu, potrošnu radnu snagu. Sa druge strane se mladi usmeravaju ka nekom svetu zabave, prolaznih materijalnih zadovoljstava, i to je upravo ta baza kojom se lako manipuliše. Stvaramo stanovništvo koje ne ume da misli ili ne želi da misli o određenim društvenim problemima, tu postoji lak teren za manipulaciju. Usmereni su ka prolaznim materijalnim zadovoljstvima gde se tim pojedincima onda može ponuditi određeni finansijski benefit, ako budu delovali u skladu sa nečijim važnim privatnim interesima.

Koje mere i akcije treba sprovesti da bi se zaustavio ovaj trend odlaska?

Sve kreće od politike. Jesam politikolog ali ne volim ljude previše da deranžiram tom temom politike ali sve je političko oko nas! Nama je jasno da moramo naći političke opcije koje će imati političku volju da poboljšaju status mladih. Na prethodnim izborima smo veoma mali brjo političkih partija i koalicija koje su zaista stavile na vrh svoje liste mlade ljude koji bi ušli u Skupštinu, Parlament i bavili se politikom mladih. Dakle, moramo da radimo na samom procesu obrazovanja, krenuo bih od toga. Moramo da stvaramo demokratski obrazovano građanstvo. Najčešće čim mladi završe srednju školu – već imamo krive Drine. To se ogleda u tome da ponekad ne umeju apstraktno da misle, kritički da promišljaju svoju stvarnost, period formiranja inteligencije je odavno prošao… Mnogo toga kreće iz samog procesa obrazovanja iz kog danas nažalost veliki broj mladih izlazi kao funkcionalno nepismeni. Samo se nekritički usvaja određeno znanje koje se praktično ne uspeva sprovesti. Drugi segment je politička volja – da se samo to obrazovanje promeni. Mora se promeniti i medijski sistem koji neće ići ka pravljenju mladih kao samo konzumerista nekih materijalnih proizvoda, već će bar u izvesnoj meri služiti u kulturne i edukativne svrhe. Moramo imati u vidu i činjenicu da privatni kapital ne interesuje da li je neko mlad ili star – interesuje ga samo profit. Država mora da ograniči delovanje tog privatnog kapitala i da stvori vlastiti kapital koji će delovati u javnom interesu kao i da pomaže zapošljavanje mladih i rad tih mladih pod pravednim, poštenim radničkim i socijalnim uslovima.

Postoji čitav niz faktora, u svakom slučaju poenta jeste da treba podsticati i omladinski aktivizam, što danas, na papiru posmatrano, političke vlasti čine – ali su najčešće nekakve omladinsko-aktivističke organizacije zapravo samo produžena ruka političkog režima koji na taj način finansijama hrani svoje mlade poslušnike.

Da li postoji neka zvanična politika usmerena na unapređenje položaja mladih u Srbiji?

Postoje zvanične politike, postoje deklaracije, postoje rezolucije ali se one suštinski ne sprovode. Omladinske organizacije uglavnom služe za dodatno finansiranje, projektno finansiranje, fingiranje dok izokola prolaze neki finansijski tokovi i sada te političke formacije mogu da se pohvale da su eto unapredile položaj mladih, a faktički su samo delom nagradile svoje poslušnike. Onaj ko zaista želi da brine o mladima će im pružiti sadržaje koji su im široko dostupni. Ona država koja zaista želi da unapredi položaj mladih, radiće na razvijanju njihove kritičke misli, kako bi sutra istu tu državu kritikovali, kao i njene predstavnike ukoliko rade na pogrešan način. To se danas ne dešava.

Kako je naša radio stanica pokretanjem Omladinskog radija otvorila jedan od retkih medijskih prostora za mlade u Srbiji, možete li nam reći koliko su teme i problemi mladih zastupljeni u medijima?

Rekao bih sporadično. Ne želim da pripisujem ni krivicu ni odgovornost mladima, oni su naprosto produkt našeg društvenog, ekonomskog i političkog okruženja. Međutim činjenično je stanje da se mladi u nedovoljnoj meri bore za ta vlastita prava. Kada imate neki protest, demonstracije, okupljanja, organizovanja – bilo protiv nečega ili za nešto, veoma je teško danas animirati mlade. Neko moje iskustvo – kao neko ko je do skoro bio relativno mlad a danas radi sa mladima, jeste da ne moramo razgovarati o politici u tom smislu da li ćemo izaći na izbore, ali neophodno je da za početak, ako vidimo da je uprljan park, da nam je sportski teren u lošem stanju, da nemamo uličnu rasvetu… Hajde bar na tom lokalnom nivou da vežbamo građanski aktivizam i da se povezujemo.

Moje iskustvo je da tamo gde je dolazilo do iskrenog angažmana od svega troje-četvoro ljudi, kada bi nešto počelo, jedan značajan broj mladih bi pristupio tome. Da razvijamo poverenje, da razvijamo solidarnost. Jeste da je u određenoj meri riskantno baviti se građanskim aktivizmom ali kada se skupi dovoljan broj ljudi imate bazu koja vas podržava. Povezujete se i sa organizacijama koje će vas podržavati, ali kojima i vi morate solidarno pomagati. Hajde da se vežbamo demokratije i pravljenja zdravog društva na tom lokalnom nivou. Hajde prvo da naučimo da se pobrinemo za probleme naše ulice ili kvarta.

Nemojte se ustezati u tome da potražite pomoć, savet i konsultacije od stariji, jer mladi ne treba sami da se bore za mlade, moraju imati pomoć različitih slojeva društva – i dobiće je. Uvek ima dobrih ljudi koji žele da pruže pomoć i podršku onima koji su budućnost društva.

Autorka: Tajči Knežević