Nebojša Višković, sportski komentator: Mladi danas imaju pogrešne uzore

Ukoliko ste ljubitelj sporta, glas Nebojše Viškovića sigurno vam je poznat. Imali smo priliku da ugostimo jednog od naših najpoznatijih sportskih komentatora u emisiji i tom prilikom smo sa njim pričali o tome ko su idoli mladih današnjice. Nebojša je bez zadrške izneo svoje stavove a ceo intervju pročitajte u nastavku. 🙂

Šta ste vi kao novinar primetili, ko su danas uzori mladima?

Nažalost, primetio sam ko su uzori mladima. Uzori su im najviše kriminalci i prostitutke – to je ono što me užasava. To je realnost Srbije u kojoj živimo, u kojoj se najviše gledaju rijalitiji i ostalo smeće. Mladi ljudi nemaju tu privilegiju da iz prve ruke posmatraju pravi kvalitet i prave vrednosti, a sport je svakako u toj kategoriji. I onda im ostaje da se ugledaju na istetovirane krimose koji uz nekoliko loših poteza koje naprave – dolaze do onih vrednosti koje današnja omladina smatra pravim vrednostima.

Dok sam ja odrastao, uzori su bili sportisti. Uzori su mi bili Majkl Džordan, Maradona i tako dalje. Dakle, oni ljudi koji propagiraju prave vrednosti. Danas je to sasvim drugačije. Mislim da je to zapravo najveći problem. Dok to ne promenimo imaćemo i kao društvo i kao država veliki problem.

Zašto bi baš Novak Đoković trebao da bude uzor mladima?

Osim toga što je najbolji sportista sveta? 😀

Zanemarimo tu nevažnu činjenicu. 😀 

Mislim da nije potrebno pronalaziti prave razloge, zašto je uzor. On je čovek koji je na najpošteniji mogući način, kao i ostali vrhunski sportisti sveta, došao do finansijske blagodeti, slave i svega ostalog što uz to ide. Takvom čoveku samo treba da skineš kapu i kažeš BRAVO MAJSTORE! To je to. Ne vidim da može na bilo koji način da mu se ospori to da treba da bude uzor mladima. Što ne jede prasetinu, i to? Mislim da to stvarno nije problem.

Po čemu se Novak razlikuje od drugih najvećih zvezda, konkretno Federera i Nadala?

Svi oni imaju svoje velike kvalitete, samo što se Đokovićevi kvaliteti uvek gledaju kroz ovu vrstu paradigme: uvek će ga ljudi gledati kao momka koji dolazi iz zemlje koja ima loš imidž. On taj imidž, u tom smislu, pogoršava ponašanjem na terenu. Ovo nije kritika – na šta sam tačno mislio: Znamo kakav je Novak. Kada on krene da luduje na terenu to izgleda jezivo, je l’ tako? Neko ko ga gleda sa strane kaže: „Brate, šta je njemu?“

To je nešto što nikada sebi ne dozvole Federer ili Nadal i ostali igrači. Ali zašto? Zato što je Novak Đoković čovek koji je odavde i ima tu energiju u sebi koju ne može da kanališe. Ovi drugi su šminka. Oni jako puno vode računa o svom „public image“-u. On ne. On je čovek to što jeste.

Medvedev je nedavno imao sjajnu izjavu: „Ja kada sam na terenu to sam ja. U stvarnom životu nisam, jer u stvarnom životu – ja pričam sa tobom pa mogu i da zastanem, da odgovorim, da smislim, da slažem – a na terenu ne mogu. Na terenu radi adrenalin i na terenu je moja esencija.“

 Isto tako i Novak Đoković. Zato je ljudima sa strane teško da njega prihvate kao idola. Zato što ponekada, Bože moj, pokaže ljudske osobine, za razliku od ovih robota koji to nikada ne rade.

Koliku težinu ima Novakovo ime?

Evo ti primer Australijan Open-a, oko vakcinacije. Nevakcinisani ne mogu da igraju, a u svakoj rečenici se ubaci ime Novaka Đokovića. Zašto? Zato što njegovo ime nosi najveću težinu. Šta god želiš da kažeš ili dokažeš, ubaci Novakovo ime i automatski dupliraš snagu toga što si hteo da kažeš.

Da li bi Novak želeo da ga pamte po tome što je uradio mnogo dobrih stvari, ili po tome što je jedan od najboljih tenisera svih vremena?

Ne mogu da ulazim u njegovu glavu i da kažem šta mu je važnije, ali je činjenica da su mu obe stvari važne. Odnosno, naravno, uz tenis mu je definitivno vrlo važno da ga ljudi na ovaj način doživljavaju – kao filantropa, altruistu – i to je potpuno okej. Postoje ljudi koji za svoja dobra dela ne traže nikakva priznanja, čak žele da budu anonimni. To je u redu, ali ne vidim ništa loše da ljudi znaju ako si ti nekome pomogao. Zašto da ne, da ostaviš nasleđe generacijama i da na taj način živiš još duže. Ima Novak tu potrebu definitivno i to mu je jedan od motivatora – da pomaže ljudima.

Ko su Vama uzori? Ne profesionalni, već ovako, u životu?

Meni su uzori ljudi za koje čujem jedan dan i nikada više u životu. Uzori su mi heroji svakodnevnog života, što je nažalost danas postalo jako retko. Mi se oduševimo kada vidimo da je dečko uzeo kišobran i zaštitio od kiše psa koji je bio vezan ispred prodavnice – dok se njegov gazda ne vrati. To je ono što me oduševljava. To su moji uzori i to su pokušaji da vratimo sistem normalnih vrednosti.

Mladi bi danas voleli da budu kao Novak, ali kako to da budu kada im je danas bitan like, share, subscribe i slično?

Oni bi voleli da budu kao Novak, ali to ne možeš da postaneš ako ne „propišaš“ krv i znoj. Uz vežbanje palčeva na telefonu i lajkovanje – to ne možeš da uradiš. Koje si ti godište?

2001.

Ti si tri godine stariji od mog klinca u kome prepoznajem tu generaciju. Mladi danas više nemaju strpljenja ni za šta. Sad možda zvučim kao matorci kojih sam se užasavao kada sam bio klinac ali to je činjenica zato što sam i ja takav. Na primer, kada ja danas dobijem neki klip i ako on traje dva minuta… Brate, kako da gledam dva minuta jedan klip?! Znaš o čemu pričam? Izgubili smo strpljenje za bilo šta. Mladi više nemaju vremena da se bave nečim ozbiljnijim, nemaju želju da na nešto potroše malo više svoje energije jer odmah je tu nešto drugo. Odmah je tu sledeća stvar koja im oduzima pažnju. Ako se ne fokusiraš na tu jednu stvar, žestoko i svim bićem, onda nećeš napraviti uspeh. Ali tako danas planeta funkcioniše. Zato se danas divim mladim ljudima koji i pored toga uspevaju da targetiraju svoj cilj i usmere svu energiju i vreme ka tome. Mislim da je u današnje vreme to praktično garancija za uspeh – jer konkurenciju nemaš. Svi ostali će da se paušalno bave nekim stvarima, a ti si fokusiran na svoj cilj i malo je ljudi koji će ti biti konkurencija i razmišljati kao ti.

Ko sluša Vaš podcast zna da ste ljubitelj dobrih knjiga, serija i filmova. Gde bi mladi u tim oblastima mogli da nađu svoje uzore?

Ja bih mogao da ti kažem šta ja volim. Ako gledaš podcast onda znaš šta ja ne volim i ne mogu da čujem – ni notu. Niti znam, i predmet sam sprdnje u društvu zbog toga što kada krene bilo koji narodnjak ja ne znam. Čak ne znam ni one stare koje su blago u odnosu na ovaj „Teheran“ koji se danas pušta u svakom kafiću. Ja sam stari roker. Taj stil života nosi sa sobom mnoge neke grehe i poroke, što je ništa u odnosu na ovo što se dešava danas. U književnosti bih mogao da ti navedem mnoge ljude kojima se divim. Nisu mi uzori ali to su ljudi u čijim umovima i razmišljanjima pronalazim toliko genijalnih stvari da jednostavno moram da ih poštujem i preporučim svima. Ja sam odrastao uz Remarka. Njegove knjige su mi potpuno otvorile oči, uz naravno naše klasike – Nušića itd.

A sada u poslednje vreme Niccolò Ammaniti mi je omiljeni pisac. Pročitajte bilo koju njegovu knjigu, čovek toliko jednostavno i jasno sve opisuje sa jednog pravog stanovišta. Ako vam je to „heavy“, Bukovski je uvek tu.

Šta biste nam preporučili od filmova ili serija?

Nešto što promoviše prave vrednosti ili nešto što se meni lično dopada?

Pa čisto da ne bude „Južni vetar“.

Nisam gledao „Južni vetar“ mada ljudi koji su gledali kažu da je dobra produkcija i da je dobro snimljeno. Međutim to nije „my cup of tea“. Jako volim serije i na Netflix-u gledam skoro sve što se pojavi. Juče sam završio seriju „Maniac“, fantastična je, jako duboka, ima dobre skrivene poruke. „Nebesa“ od Srđana Dragojevića – ko je gledao njegove filmove kao što su „Lepa sela lepo gore“, „Rane“ i tako dalje – možda će biti razočarani. Radi se o preozbiljnom filmu, Dragojević je otišao u neke sasvim nove vode. Zreo filmski poduhvat. Bavi se dobrim i lošim uz mnogo simbolike i umetničkog viđenja. Film je dosta teško skapirati. Posle filma sedneš i kreneš od scene do scene i pokušavaš da provališ šta se tu zapravo desilo. To su filmčine, koje te dotaknu i onda razmišljaš o njemu. Cenim Dragojevićev radi i imao je čudne izlete, bio na prodaju svojevremeno – ali jako kvalitetan reditelj.

Sa jedne strane imamo Novaka a sa druge strane Srbe i Srbiju. Da li je Srbija ovakva kakva je zaslužila Novaka Đokovića?

Dobro pitanje. Mislim da je zaslužila ali nije bila spremna za njega i da i dalje nije spremna. Znamo da se uspeh teško prašta, pogotovo u Srbiji. Pogotovo u zemljama gde je mnogo teže dođi do normalnog života i uspeha. Zavist je normalna ljudska osobina i to nije sporno, svi je imamo u sebi, borimo se s njom i ne damo joj da pomahnita u nama. Nije ostati imun na sve to što radi jedan čovek. Kao takva veličina on mora da ima neprijatelje, pa čak i ovde. Mnogo puta sam istakao neke stvari koje mi se ne dopadaju kod Novaka i nečega što radi, ali kada se sve sabere, ali možemo mu svi skinuti kapu i zapitati se kako je takav jedan lik izrastao ovde kod nas, sa svim osobinama koje ga čine onim što jeste. Još uvek nismo spremni za njega i verovatno nikada nećemo biti potpuno, ali smo bar valjda malo naučili kako da se nosimo sa tim i damo mu poštovanje koje zaslužuje.

Autor: David Danilović