Bojana Vunturišević: „Umetnost je moje jutro, veče, ljubav, mržnja…“

Kantautorka Bojana Vunturišević započela je svoju karijeru u beogradskom pop sastavu „Svi na pod“, dok se solo karijeri prepustila 2017. godine, kada je pesmom „Kese etikete“ najavila svoj prvi album „Daljine“.

Diplomirala je na Fakultetu muzičke umetnosti Univerziteta umetnosti u Beogradu, a pored benda i solo karijere, sarađivala je sa mnogim muzičarima naše scene.

Odličan uspeh ostvarile su Senidine pesme „Replay“ i „Behute“, čije je tekstove pisala.

Još toga o Bojani saznajte iz razgovora u nastavku. 🙂

Kako bi opisala muzičku scenu u Srbiji danas?

Jako šarena, publika je vrlo tolerantna prema različitim žanrovima i konačno svi možemo da stanemo u jedan klub i da polomimo ceo svet.

Tvoja muzika ima jako specifičan zvuk, kako u moru svakakve muzike koja je dostupna, uspevaš da ostaneš originalna?

Tako što te je baš briga šta je u moru oko tebe i tako što si jako sebičan i hoćeš da napraviš ono što bi TI slušao kod kuće.

Kako dolaziš do inspiracije za pisanje pesama, s tim da su tvoji tekstovi sve samo ne obični i dosadni? Na primer, mene tekst za „Kese etikete“ iskreno fascinira.

„Kese etikete“ je pisala moja drugarica, Minja Bogavac. Ja nikada ne bih uspela tako pametan tekst da napišem, a za moje tekstove inspiracija je životna muka. Ali jeste tako. Kad patim, volim to da stavim na papir, ali kad patim u plusu, ne ono „patetična jadnica“, nego kad su daljine blizine ja sednem i nekako sročim to u jednu lepu pesmu.

Pokazala si nam da tebi na nastupu nikad ne može da bude dosadno, kao ni nama sa tobom, ali da li ti koncerte više voliš da provodiš na bini ili u publici?

Meni su koncerti kada sam publika veliko mučenje, zato što sam jako niskog rasta i, ako ima troje ljudi u publici, neko će da stane ispred mene. Tako da na koncerte uopšte ne idem, jer me svi guraju, ne mogu da vidim, ne mogu da dišem, ne mogu da čujem, zato mnogo više volim da nastupam nego da idem na koncerte.

Kakav je osećaj biti na Exitu? Smatraš li da su festivali, čak i ovako veliki dobri za promociju novih muzičara? Smatraš li da će ljudi pristati da odslušaju i nešto novo i manje poznato, ili će ipak ostati u svojoj zoni komfora i jednostavno otići na drugu binu?

Ti ovde, koliko god poželeo da se držiš striktno nekog rasporeda, nema šanse. Ti ćeš se šetati kroz tvrđavu i čućeš nešto što će ti se dopasti i ostaćeš i postaćeš deo publike tih artista koji su bili u tom trenutku na stejdžu. Meni je ovo neki deseti put na Exitu, ja sam mlada tetka, ali mnogo volim festivale, zato što ja na festivalima zapravo širim obim svoje publike. Videćete koliko ću follower-a imati sutra, sigurno 100 više.

Da li imaš nekoga ko ti je uzor, ili neko ko dosta utiče na tebe i vuče te napred, nevezano da li je poznat ili ne?

Pa imam, mene moja okolina vuče dalje. Najviše me inspirišu ljudi koji rade u okvirima drugih umetnosti, pogotovo filmadžije, oni su nekako moja ekipa. Volim i pozorišne umetnike, volim plesače jer su oni beskrajno vredni i onda je mene sramota, koja sam po prirodi jako lenja, sramota me da budem lenja. Kad vidim kako oni rade, i upola da radim toliko, uspela sam. A volim i moje muzičare, pogotovo one s kojima nisam u istom žanrovskom košu, kao što su, na primer, moj Coby, on me jako inspiriše da budem vredna i produktivna, Senidah, Sarita, one su sve vredne i jako ambiciozne ženske, tako da je mene stvarno blam da ja tu nešto kao čačkam nos i da me mrzi da radim bilo šta.

Malopre si pomenula da ćeš nakon nastupa sigurno imati 100 folovera više, a na koji način dolaziš do svoje publike? Utiču li na to mediji ili više nešto drugo?

Pa ja sam počela da se bavim muzikom neke 2008. godine, kada je internet počeo da uzima maha, tako da sam naučena da se ne oslanjam na medije, nekako sam naučena da preskačem tu priču „Pa, u medijima nema mesta za nas, pa turbo-folk, pa političari“. Ne, nama ne trebaju mediji, imamo internet, mi imamo onu varijantu od usta do usta, ali nekako se desilo da su i main stream radio stanice počele da imaju sluha za moju muziku, pa se tako moje pesme vrte i na radiju S, Naxi-u, što je sve pre 10 godina bilo nezamislivo za mene, a i za njih.

Krajem maja, uz Bassivity je izašla i tvoja nova pesma „Money“, koja je postala dosta popularna za kratko vreme. Da li je money stvarno pokretač svega u svetu?

Jeste. I to je strašno. Ja mnogo patim zbog toga, ali oduvek je tako. Ti sada ako hoćeš da dišeš zdrav vazduh, tebi treba novac da odeš na Kopaonik, da platiš 7 miliona eura jedno veče i 3 miliona eura flašicu vode. Znači, ako hoćeš da budeš zdrava, pored zdravstvenog osiguranja koje plaćaš, moraš da potplatiš doktora da bi te uopšte pogledao i vodio računa o tebi. Ubi nas kapitalizam, ubi nas money, ali se ja nadam da će se to nekako preokrenuti.

Pošto tekstove pišeš i za druge izvođače, da li više voliš da ih pišeš za sebe ili druge? Koja je razlika?

Više volim da pišem za druge izvođače, to mi je mnogo lakše, zato što me za sebe kad napišem bude „blam“, razmišljam šta će mi ko reći i kako će ko reagovati, a kad vidim Senidu, pa krenem svašta da joj stavljam u usta, to je igrica bez granica. Mnogo više volim da radim za druge nego za sebe.

Po svemu što nam konstantno pokazuješ, daješ nam do znanja da si ti kompletno muzički orijentisana. Šta umetnost predstavlja za tebe?

MUKU. Umetnost je moje jutro, veče, ljubav, mržnja; znači nekad smo u najvećoj ljubavi, nekad smo u najvećoj svađi, ali mislim da bez umetnosti bih vrlo brzo bila na nekom, kažu „boljem mestu“, za mene bi to bilo gore.

Za kraj, Šta bi poručila mladima koji bi se možda prepustili muzičkoj sceni?

Da se što ranije prepuste, da što ranije počnu da pišu, da se ne plaše grešaka, da se povezuju sa što većim brojem ljudi i da samo stvaraju, stvaraju, stvaraju, jer se tako oni bruse i tako će jednog dana postati veliki ljudi i ostaviti traga u našoj kulturi.

Autor: Milica Stojanović