Srđan Dinčić: Kada humor ne bi postojao – bio bih u problemu!

Danas u rubrici “Naši uzori” imamo priliku da ugostimo Srđana Dinčića, “stand-up” komičara, tv voditelja, učesnika rijalitija “Survivor”, i možda još po nešto.

Kako bi se ti  predstavio našim čitaocima i slušaocima?

Ja sam se ranije predstavljao kao humorista, jer to nekako obuhvata sve što radim, ali sad sam realno najviše stand-up komičar, to me nekako najbolje opisuje, time se sad najviše bavim.

Naša publika su mladi ljudi (srednjoškolci, studenti), a kako si ti provodio svoje omladinske dane?

Jao…ne smem da pričam srednjoškolcima i studentima kako sam ja provodio svoje studentske i srednjoškolske dane…
Srednju školu sam provodio dosta čudno, tamo sam brusio taj svoj talenat. Otprilike sam prve humorističke korake napravio u gimnaziji, posle sam to samo nadograđivao, tad kad su svi studirali i učili ono što treba da se uči u školi, ja sam studirao i učio to nešto svoje, na svoju ruku. Profesori su prosto bili oduševljeni i u srednjoj i na fakultetu.
U stvari, prve neke humoreske i aforizme sam napisao u osnovnoj školi, pa sam onda to nastavio u srednjoj. U svakom slučaju bio sam sve vreme nepodnošljiv za prosvetne radnike, jer sam non-stop nešto izmišljao, pričao i blebetao. Ako misliš na tu stranu kako sam se ponašao u obrazovnim ustanovama.

A ako ovo čitaju studenti i srednjoškolci, ja sam uglavnom učio po ceo dan. Ja sam ceo dan učio, ja nisam prestajao da učim, to mi je sve bilo, samo me to interesovalo. Knjiga, knjiga, knjiga i samo knjiga. I lagao sam, ko i sad, obilno sam lagao kad god sam imao priliku. To je dobro za stand-up. Skoro me je neko pitao da li je sve što pričam u stand-up-u istina i onda sam morao da se zapitam da li je ta osoba normalna, pošto ja u stand-up komediji toliko gluposti ispričam i toliko ocrnim svakoga ko je ikad prošao, ko se ikad očešao o mene, da je to istina, to ne bi bilo dobro…to je neki paralelni univerzum u kom moj mozak živi.

Kada si bio mlad da li si imao želju da budeš nešto od ovoga čime se danas baviš?

Kad sam bio mlad?! Davnih dana kad sam ja bio mlad, dok još nisam ušao u ovu poznu starost…čekaj, šta je bilo pitanje? Kad si rekla „bio mlad“, tad je nešto umrlo u meni, pa se nisam fokusirao na ostatak pitanja.

Moja greška 😀 Kad si bio mlađi, da li si imao želju da budeš nešto od onoga čime se sada baviš?

Da, za divno čudo jesam, iako to nije bilo jasno definisano, jer nije postojalo u Srbiji, ne znam kako to da objasnim. Pre nego što sam postao ovo, ja sam se ponašao kao da sam to već uveliko iako to ne postoji, ne znam kako to da objasnim, kao da sam proživeo taj život već jednom i sada znam šta će se dogoditi, totalno nije dolazilo u obzir da se ja bavim ničime drugim, samo nisam znao u kojoj će formi to biti, da ne bude da sam reinkarnacija, da ispadne da sam lud. Znao sam čime ću se baviti, samo ne tačno u kojoj formi će to biti.

Ko su bili tvoji uzori dok si bio mlađi? Imaš li sada uzore?

Kad sam bio klinac, jako mi je bilo interesantno šta radi indexovo pozorište. Naravno bio sam previše mali i nisam baš najbolje kapirao o čemu oni to pričaju, jer su uglavnom sve njihove šale i skečevi bili vezani za trenutnu političku situaciju.

Na primer, Mićko Ljubičić mi je, kao klincu sa ovih prostora, bio uzor, možda ne baš uzor, ali eto njemu sam se divio, ta njegova brzina razmišljanja i njegov smisao za humor su mi bili fascinantni.

Dobro, ovo sam sto puta pričao, obožavao sam Branka Ćopića i to je bila, na primer, jedna od stvari kojima sam mislio da ću da se bavim kad sam bio mali, da ću da pišem pesme i knjige za decu.
To sam promašio i negde u srednjoj školi sam upoznao Terija Pračeta i njegov „Disksvet“, naučnofantastični serijal i Daglasa Adamsa i bukvalno sam bio opsednut tim nekim engleskim smislom za humor, što mi je i dan danas opsesija. Evo imam i majicu vezanu za Disksvet Pračetov, sad se to ne vidi na diktafonu da sam se ja raskopčao kao ludak, ali to sam upravo uradio.

Sa ove vremenske distance i iskustva u različitim životnim i poslovnim poduhvatima, da li možeš da napraviš poređenje mladih danas i tvojih generacija? Koliko su različiti stavovi i interesovanja mladih danas i u tvoje vreme?

Suštinski mislim da nema razlike, jedna stvar je ista kod mladih i kad sam ja bio klinac i danas: misle da sve znaju, a pojma nemaju ni o čemu. Isti takav sam i ja bio, mislio sam da sve znam, ali mi nije dugo trebalo da shvatim da ništa nije tako kako sam ja mislio, tako da je to jedna univerzalna stvar. Sad su drugačije tehnologije i tako neke stvari, ali suštinski se kod mladih ništa nije promenilo.

Sada radiš na više projekata, ali tvoja prva medijska pojavljivanja vezana su za učešće u “Survivor”-u, kakva si iskustva poneo i da li ti je to učešće pomoglo u životu?

Survivor je dosta karakterističan televizijski format i dosta mi je pomogao. Ne samo zato što sam dospeo u javnost i u medije, nego sam ja u tom formatu dosta naučio i o sebi, što mi sad dosta znači u stand-up komediji. Jer u stand-up komediji ti prvo moraš da budeš svestan sebe, šta ti predstavljaš u ovom svetu i onda tek možeš da razmišljaš i primećuješ druge stvari oko sebe.

Tako da mi je Survivor bio dobra škola da upoznam onu svoju lošu, neku malo negativniju stranu za koju bi mi trebale godine da spoznam to da nisam bio tamo.

Oprobao si se i kao voditelj kviza “stolice”, kakva su iskustva? Obišli ste dosta gradova Srbije, kakav je život po Srbiji i gde su vas najlepše primili? Možda i neka anegdota?

Ja sam zaista voleo da radim kviz „Stolice“ i žao mi je što ga više ne radim i vidim da je i publici poprilično krivo što više ne postoji. To je bio stvarno dobar kviz i meni je bilo posebno zanimljivo što sam poprilično upoznao Srbiju i mentalitet ovde i koliko se ljudi izgube i zaborave i ono što znaju kada se uključe kamere, kako im trema izbriše sve, svako dotadašnje iskustvo, bilo je dosta takvih primera.

Bio je jedan momak u Čačku i prvo pitanje je bilo „Kojom bojom se obeležava topla voda na slavini?“ i on je rekao „Plavom“. Tu nisam znao šta da mu kažem, pa sam rekao „Druže, ti ćeš se ošuriti“, imao si samo dve opcije i uspeo si da odabereš pogrešnu. Bilo je dosta takvih odgovora, ne mogu sad baš svega da se setim, ali svuda su taj kviz ljudi voleli.

Gde god smo dolazili, to smo objavljivali na društvenim mrežama, pa smo uvek imali neki doček, gomila klinaca skaču, vrište, učestvovali su i oni, dobacivali, smetali mi, šta im teško bilo. Mislim, nisu mi smetali, šalim se. Nego nisi mogao da im objasniš, dete kad nešto zna, ono ima potrebu da to kaže naglas, pa su pomagali takmičarima, ali sam ih puštao, šta da radim.

I dalje gajim nadu da ćemo taj kviz vratiti na televiziju, nadam se uskoro, da ne bude baš da čiča Srđan ide i vuče stolicu, jer mi stvarno treba stolica, jer ne mogu da hodam. Ali dok sam još relativno mlad, da uradimo još koju sezonu tog kviza.

Autor si nekoliko zbirki aforizama, da li postoji neki aforizam koji ti je posebno drag?

Uf, te zbirke aforizama su mi drage u smislu da je to nešto prvo što sam ja radio i to mi je u tom trenutku kad sam to pisao i objavljivao stvarno značilo, ali sad me je blago sramotica kada to vidim. Ali to je isto škola i to je neko merilo koliko sam napredovao, tako da je dobro da postoji, ali mi je malo neprijatno kad to čitam.

Na primer, te dve prve zbirke, prva se zove „Nešto nevešto“, jer sam stvarno znao da je to nešto nevešto i u drugoj ima nekoliko aforizama koji su ušli u antologije i kojih ima u drugim zbirkama i zaista su dobri, ali ima i takvih budalaština, koje se vidi da je dete pisalo. Vidi se da je to pisao klinac od 12, 13, 14, 15 godina. Tako da mi je drago da su se te knjige desile, ali im se ne vraćam, jer ako ih otvorim bude mi neprijatno zbog onoga što piše tamo.

Znači negde su sakrivene?

Prvu knjigu nemam uopšte, jer sam sve razdelio, nekako sam u tom trenutku smatrao da to ne postoji, da bih ga ja imao na polici, već da bi ljudi to čitali, drugu isto možda nemam.

Imam zajedničku zbirku koju smo nas petorica, tada mladih aforističara, zajedno objavili i tu je reprezentacija najboljih aforizama koje sam napisao. Na tu knjigu mogu biti ponosan, s tim što je u njoj sam zadovoljan. Zove se „Maraton na kratke staze“, čak je i dobila naziv po jednom mom aforizmu, koji glasi „Maratonsko razmišljanje na kratke staze“. Na to si me sad podsetila, ja sam potpuno zaboravio na to.

Ja sam imao neku ideju da pišem knjige za decu, pošto imam par pesama za decu, za koje ljudi koji se time bave kažu da su jako dobre i da sam lenština i da nisam normalan što ne pišem više, ali sam lenština i u pravu su. Ali mislim da ću jednog dana i to objaviti, neću da žurim, kao što sam sa ovim, pa da mi jednog dana bude neprijatno i to da prelistavam. Tako da čekam da zaista skupim nešto što mislim da vredi da bude u zbirci za decu. To je nešto sa čime se ne bih igrao, jer danas imamo i previše poezije za decu koja ne valja.

Danas imaš svoju karijeru “stand up” komičara, ali si i deo ekipe Ivana Ivanovića u dva formata, vodiš emisiju “Ne prljaj nemaš izgovor”. Gde se najbolje snalaziš i šta najviše voliš da radiš?

Ako Ivan Ivanović ovo ne čita, najviše volim stand-up komediju, a ako Ivan Ivanović ovo bude čitao, najviše volim radnu emisiju „Veče sa Ivanom Ivanovićem“.

Šalim se, to su dve stvari koje ja zaista volim da radim i one ne isključuju jedna drugu i ne mogu da ih premerim i odlučim šta mi je značajnije i bitnije u životu.

To su samo na prvi pogled dve iste stvari, a u stvari su to dva potpuno različita posla. Kad mi je dosta jednog, ovo drugo mi je izduvni ventil i obrnuto, tako da obe stvari volim podjednako.
„Ne prljaj, nemaš izgovor“ je kampanja koju je pokrenula SBB fondacija i mislim da je dobra kampanja i da vredi pokušati ljudima dati do znanja da nešto malo urade za prirodnu sredinu, tako da sam vrlo rado prihvatio da radim na tome. Nadam se da su okej klipovi, ali i ako nisu, kratki su, pa brzo prođe. Koga interesuje pogleda, ko hoće, posluša.

Nedavno mi se desilo kad sam stajao kod pošte da jedna bakica gleda u mene i meni već postaje malo neprijatno i ja joj kažem „Izvolite, bako“, a ona meni „Jao, jesi ti onaj reciklirani?“. Rekoh joj da nisam recikliran, već samo onaj u toj kampanji, tako da vidim da ljudi to prate, a nadam se i da poslušaju ponešto.

Šta bi radio u životu kada ne bi postojao ovaj način izražavanja, humor?

Bio bih u problemu. Ne znam šta bih radio. Možda bi radio nešto u prosveti, držao bih opet neke govorancije, zanimljivo mi je da nekome nešto pričam i da radim sa klincima. Radio bih nešto sa decom. Ili bih se bavio nekim zanatom, nisam preterano vešt, ali volim da prčkam nešto, verovatno bih bio jako loš zanatlija koji bi relativno brzo umro od gladi.

Sada vodiš i emisiju o ekologiji, šta svako od nas kao pojedinac može da uradi da smanjimo zagađenje, poboljšamo ekološku situaciju?

Bilo šta, makar i malo. Dovoljno je da, ako smo do sad ostavljali punjač u utičnici i kad ne punimo telefon, da ga izvadimo i to je jedan mali korak. Dovoljno je da svako od nas uradi najmanje nešto što može da bi se situacija na globalnom nivou značajno popravila. Bilo šta od onih saveta je dosta.

Da se ne lažemo, ni ja ne radim sve ono što tamo pričam ljudima, ali sam uz tu kampanju dosta naučio i počeo polako da se prilagođavam tome. Da vozim stalno biciklo….pa ja sam ili u autu ili na motoru, moj karbonski otisak je kao fabrika metala u Kini. Ali sam stvarno shvatio da bi sve to trebalo bar malo da se smanji i reguliše.

Većina tvojih aktivnosti vezano za karijeru je u Beogradu, ali i danas živiš sa porodicom u Sremskoj Mitrovici. Šta je to što te je zadržalo da ostaneš u svom mestu?

To je jedan poduži spisak šta me je zadržalo. Ja prvenstveno volim Sremsku Mitrovicu, odrastao sam tamo, ceo život mi je vezan za Sremsku Mitrovicu i onda sam shvatio da ja mogu da radim u Beogradu, nije mi daleko, treba mi 50-ak minuta do tamo, a onda kad sam zasnovao porodicu, shvatio sam da bih i njihove živote morao da menjam iz korena da bih ja živeo malo udobnije nego sad. Tako da mi je lakše da ja provedem po sat vremena do Beograda i nazad, nego da njima menjam život kompletno.

Mnogo je lakše za decu da žive u maloj sredini i meni je lakše da gajim decu u manjoj sredini, jer su mi na oku stalno, mogu da ih kontrolišem i ne mogu da mrdnu bez mene, bukvalno su u zatvoru, kao u kavezu.

Svake godine Srbiju napusti veliki broj, uglavnom mladih ljudi, otprilike svake godine nestane jedna Sremska Mitrovica. Šta je to što nedostaje mladima da bi ostali u svom mestu, u svojoj zemlji?

Baš lep primer što nestaje Sremska Mitrovica, obično ljudi kažu nestane Kikinda ili tako nešto, ti si zveknula Sremsku Mitrovicu, pa nek ide život. To je isto pitanje na koje bih morao da dam poduži odgovor. Morao bih da filozofiram jedno 45 minuta. To bi morali da pitate mlade koji žele da odu. Stvarno nemam odgovor na to pitanje. Teško je mlade više zadržati, ne u svojim mestima, nego u svojoj državi, pobegoše svi. Jedan moj drug je sa 45 godina otišao u Švedsku, pokupio celu porodicu i otišao tamo da živi, tamo je namirisao da bi im svima bilo lakše. Tako da ne možeš da kriviš mlade što pobegnu iz Sremske Mitrovice, Kikinde, Jagodine, ili odakle već, ako u Beogradu ima sve što nema u tim mestima, drugačiji život, veće šanse za posao, pozorište, bioskop, izlaske, studiranje.

Moji roditelji su završili fakultet u Beogradu i posle toga nisu gledali tu ispred faksa gde im je posao, nego su otišli da rade u Kotor, grad u kom nikad ranije nisu bili. Onda su iz Kotora došli u Sremsku Mitrovicu, opet negde gde nikad nisu bili, tako da mladi ljudi traže gde im je bolje, kao voda pukotinu na putu, tako je i sad.

Da si ti neko, šta bi poboljšao za mlade u Srbiji?

Obrazovni sistem. To bi bilo dovoljno. Kada bismo poboljšali obrazovni sistem, posle nekog vremena bi sve došlo na svoje mesto.

Već kao mlad bio si aktivan u svom mestu i pokretač nekih akcija. Početkom dvehiljaditih organizovali ste proteste protiv Pokemona, Digimona i zalagali ste se za povratak Duška Dugouška i sličnih likova. Kako su prošli ti protesti?

To je bila šala, to smo se zezali, nismo imali pojma, ti crtaći su se tek pojavili, pa se nas par budala skupilo kao ajmo da pravimo protest neki. Nije to bilo ozbiljno, nego se u Mitrovici nikad ništa ne dešava, pa smo mi gostovali u emisijama kao „Šta imate protiv toga?“, a mi nemamo ništa, ne znamo šta je to, stvarno nismo imali nikakvu ideju, to je bila šala.

Šta misliš o aktivizmu mladih danas, da li su uopšte aktivni i da li se bore da ostvare neka svoja prava?

Ja mislim da jesu. Ljudi stalno kukaju da mladi ništa ne rade i da se ne bore za sebe, ali ja mislim da jesu. To je jedna od stvari koje su iste i dalje. Ljudi imaju predrasude da mladi po ceo dan sede za računarima, klikću tamo, vise po tiktoku i ne obraćaju pažnju ni na šta.
Ja sam video na protestima u Mitrovici oko Rio tinta, čega već, za bolju životnu sredinu, bilo je dosta mladih, tako da se ja ne slažem sa tim da se ne uključuju.

Važiš za jednog od najboljih komičara na našim prostorima. Koliko je izazovno danas nasmejati ljude u Srbiji?

Pa nije preterano izazovno, jer ljudi dođu da se smeju, plate kartu, tako da su već prešli pola puta. Bilo bi izazovno da ja idem da im kucam na vrata kad su neraspoloženi, pa kao ja njih da nasmejem. Čim su došli na moj nastup, oni su već spremni da se smeju, tako da to nije neki izazov, ne znam kakav.

Šta tebe može da nasmeje?

Mnogo stvari, ja se kikoćem stalno. Sad me u poslednje vreme najviše zasmejava moj sin Aleksej, ali on je negde između zasmejavanja i želje da ga uhvatim kao Homer Barta što uhvati.
Simpatičan je, smešan je, a u isto vreme i nepodnošljivo bezobrazan. Onda me on zasmejava, a ne bi trebalo da mu se smejem jer ću ga odvesti na pogrešan put, pošto će on misliti da je to što radi zabavno i simpatično, a nije, jer je baraba mala od 4 godine koja koristi svaku priliku da napravi neku štetu. Ali eto, on me zasmejava.

Pre neki dan nije hteo da ide u vrtić i kad smo ga pitali zašto, rekao je „Tamo mi NAREĐIVAJU“. Onda je izbušio neku kožnu fotelju dok ga je baba čuvala, jer naravno kad ga ona čuva može da zapali pola grada.
Dolazimo kući Tamara i ja i ona vidi izbušenu fotelju, jer ne možeš da ne primetiš jer je celu izbušio i pita ga šta je to. A on je uzeo onaj trougao lenjir i proštepao to. I ja kažem „Dobro, kevo, gde si ti bila dok je on to radio?“, a on mi kaže „Pa tu, na kauču. On je uzeo lenjir i nisam znala šta će da radi sa njim“. Pošto će klinac od 4 godine sigurno da se bavi tehničkim crtanjem…I kaže „Onda je počeo da buši, ja sam mu rekla: nemoj, Aleksej, a onda je on ubrzao“.
Onda mu je Tamara rekla da ode u svoju sobu, pošto je napravio štetu, da razmisli o tome što je u uradio i javlja se posle par minuta „Razmislio sam!“.
Tamara se misli „Majko mila, šta li je razmislio tako brzo“ i vraća se i njegov zaključak je bio da treba da prodamo fotelju. Ja sam se nasmejao, a onda se ona naljutila na mene, jer ću ga podstaći da je to mnogo duhovito, pa će nam izbušiti sve po kući.
On uvek nađe rešenje problema, ali i napravi problem.

I za kraj jedna motivaciona poruka za mlade u Srbiji?

Ne prljaj, nemaš izgovor. Nemam nikakvu motivacionu poruku, neka gledaju svoja posla i neka se trude da daju sve od sebe.

Ovaj projekat je sufinansiran iz Budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.