Provokacije, izvinjenja, oproštaji…

Svetsko prvenstvo u fudbalu je tek prošlo polovinu, a već se dosta stvari desilo. Doduše, prvenstvo je ovde sporedno, ono je samo mesto dešavanja.

Posle utakmice 1/8 finala Svetskog prvenstva, između Španije i Maroka, završena je neverovatnom pobedom Marokanaca, nakon boljeg izvođenja jedanaesteraca.

Španska Marka je prenela „verovali smo da smo kraljevi, sada vidimo da smo prosjaci“. Podsetimo, Španija je pobedila Kostariku sa 7:0. Na osnovu toga su imali razlog da veruju da su kraljevi, mi smo verovali i pre nego što smo došli u Katar. I posle poraza od Brazila smo verovali, i u toku utakmice sa Kamerunom smo verovali, i nakon te bolne utakmice, pa i pred odlučujuću utakmicu sa Švajcarskom, a verujemo i posle nje. Ali nije problem naše verovanje, lepo je navijati za reprezentaciju i uz nju treba biti i u dobru i u zlu. Problem je što mi verujemo u ljude koji nam stalno nešto obećavaju, kao da su političari, a ne fudbaleri, i uvek je odlična atmosfera u reprezentaciji, svako svakog voli, a onda se po novinama provlači ko je spavao sa čijom ženom ili nešto slično, više nije ni bitno. To se dešava poslednjih 20 godina, toliko, otprilike, nismo ni igrali na prvenstvu Evrope. I nije nam dovoljno to što nikako ne možemo da pobedimo malo bolje reprezentacije, a toliko se hvalimo, već nam treba bruka i sramota u duelu sa Švajcarskom. Provocirali su Švajcarci, moram se složiti, ali moramo malo više gledati svoje dvorište. Ako oni nisu gospoda, nema razloga da mi ne budemo. I opet, ni to nije dovoljno. Naši „navijači“ moraju da dodaju kako u švajcarskoj ekipi, uopšte nema Švajcaraca. Možda nisu rođeni tamo, ali imaju njihov pasoš i moramo poštovati njihovu odluku da budu Švajcarci. U svlačionici mora i da se nađe „zastava“ sa slikom Kosova, na kojoj piše „Nema predaje“. Nije nas FIFA dugo kaznila, idealna je prilika za to. Doduše, to obično bude zbog navijača, sada su rešili da i igrači malo „podgreju“ atmosferu. Ali moram da se vratim na navijače kojih će biti puno u „Štark areni“ u derbiju koji se igra u okviru Evrolige, između Crvene Zvezde i Partizana. Na prošlom derbiju nismo dočekali kraj prve četvrtine, da bi se utakmica prekinula zbog publike. Opet, oni za sebe vole da kažu da su navijači, pa ću im ispuniti želju i tako ću ih zvati, iako tu ni N od navijanja nema, ali zato ima tuče, vikanja, vređanja. I fudbaleri su pokazali da vole i oni malo da se potuku na terenu. Hteo sam da pišem poseban tekst o derbiju, ali suština će se naći i u ovom, a kada bih pisao drugi, to bi samo bio duplikat, a ja bih se duplo više iznervirao.

I sada dolazimo na poentu ovog teksta. Navijači Japana su posle svake utakmice svoje reprezentacije, ustali, otvorili kese i počeli da čiste ono što je ostalo za njima. Tu su došli fudbaleri da predstave svoju naciju, ali su to odlično obavili i navijači. I to im se isplatilo. Japan je završio kao prvi u grupi i u 1/8 finala zamalo pobedio Hrvatsku. A onda su nas još jednom pokazali ko su Japanci. Selektor reprezentacije je ustao i poklonio se publici. Treba naglasiti da to nije zahvalnost, već izvinjenje zato što nije napravljen dobar rezultat. Navijači su mu sigurno oprostili. Kako se vratio u Japan, dobio je novi ugovor, ali ne zbog naklona, već dobrog rezultata jer se kod njih lepo ponašanje podrazumeva, a kod nas… Naš selektor posle utakmice sa Kamerunom kaže da ne razume zašto su igrači izašli u visok presing. Pa ne rezumem ni ja, a samo sam gledalac. Možda to znači da sam dovoljno stručan da budem slektor reprezentacije. U Srbiji bih i mogao da budem, samo da uzmem partijsku knjižicu. Koliko god poštujem Piksija kao igrača i kao trenera, njegovo ponašanje na utakmici protiv Švajcarske je nedopustivo. Na onakav rečnik smo navikli od navijača, a ne od trenera. Naravno, odmah po povratku kući je usledilo tešenje i izgovori, sa svih strana. „Ni Nemačka nije prošla grupu“, „Italija se nije čak ni kvalifikovala“, „Urugvaj je, takođe, ispao“. Slažem se sa svime, ali treba dodati da je Japan prošao grupu, kao i Maroko. Marokanci su, čak, otišli u ¼ finala. Kako su to uradili, verovatno, ni sami ne znaju, ali ono što je sigurno, jeste to da su verovali u sebe, koncentrisali se na fudbal i imali podršku „pravih“ navijača.

Posle svake utakmice koju izgube Crvena Zvezda i Partizan čujemo onu floskulu „Nikad poraz, samo lekcija“. Mislim da bismo, zaista, mogli da naučimo nešto iz ovoga, ali sigurno nećemo. Ostaje nam da se nadamo, da ćemo se, konačno, plasirati na prvenstvo „Starog kontinenta“, posle 20 godina. Nisam verovao da ću reći, ali slažem se sa jednim naslovom koji sam pročitao u „Telegrafu“, „mi smo nacija koja je nesrećno zaljubljena u fudbal“.

Autor: David Danilović