Maja Stojanović – Zmaja – „Kako je nastao glavni lik mojih crteža“

Kako si došla na ideju za onako specifične i originalne ilustracije?

Ideja tako specifične ilustracije i to za stil, otprilike 2017. Čini mi se, napravila sam instagram koji je samo posvećen crtežima i počela sam da se bavim onako malo stripovima, različitim stvarima i, ne znam, gledala sam kako svi moji heroji i idoli imaju neki svoj stil i nekog lika koji je baš specifičan za njih i onda sam ja skontala da je i meni potreban tako neki lik kao narator mojim radovima.

I onda sam sedela tako i crtala i nekako vremenom došla do onog mog lika sa kapicom koji se provlači kroz sve moje crteže i u početku mi se nije dopadao, kako to obično biva, međutim vremenom se valjda čovek navikne na njega i sad ne bih mogla da zamislim da bilo koji drugi lik prati moje radove sem njega, tako da stil ne može ni da se isforsira, on prosto sam dođe, to je ono što hoću da kažem.

Pored ilustracija, stalno te viđam u okviru raznih projekata iscrtavanja murala i kao obaveznog člana DUK Festivala kao i raznih drugih kulturnih dešavanja. Šta za tebe predstavlja umetnost?

Trudim se da budem uključena u što više tih projekata, ne samo zato što me lično ispunjavaju i volim da sarađujem sa drugim ljudima, to mi daje neku životnu snagu jer je mnogo lepo biti okružen istomišljenicima i ljudima koji su takođe ambiciozni i od kojih imam mnogo da naučim.
Ja se trudim da budem okružena ljudima koji stvarno kidaju u svom poslu i od kojih mnogo mogu da učim i koji me donekle, ne donekle, inspirišu. Samim tim kad imaš grupu takvih ljudi, oni su poprilično ambiciozni i žele da to znanje prenesu na druge i tako se stvaraju organizacije.

Ja sam u Čačku član udruženja vizuelnih umetnika Čačka i zajedno sa njima organizujem razne projekte jer nam je cilj da okupimo kreativne ljude sa različitih strana. Stvara se atmosfera gde možeš da povežeš mlade neafirmisane umetnike sa već afirmisanim, da spojiš ljude, napraviš kontakte, znači neke stvari koje su nama falile kada smo mi počinjali. Jer kada sam ja tek ulazila u svet umetnosti nisam znala kome da se obratim.
Prosto želimo da smanjimo taj trenutak nesnađenosti “šta ću sad” da se taj deo olakša budućim umetnicima, da već znaš kome možeš da se obratiš, znaš gde možeš da potražiš pomoć kada tek počinješ.

Što se tiče DUK-a, DUK je festival čiji je pun naziv Dani urbane kulture i održava se u Čačku. Festival strit arta, muzike i ekstremnih sportova najviše sam uključena u strit art sektor koji se bavi oslikavanjem murala u Čačku.
Preko 100 murala je oslikano do sada, od 2015. kada je osnovan i to su umetnici sa svih strana sveta, iz Amerike, Ekvatora, Brazila, Perua, Nemačke, Francuske, Španije, naravno i naši domaći umetnici iz Srbije. Stvarno velika imena za jedan tako mali grad.
To me baš ispunjava jer stvaramo nekakvu javnu galeriju, umetnost koja je pristupačna svima. Ko god tuda prolazi ili se nađe tu u trenutku može da vidi i kreativni proces, samu izradu murala kao i gotov proizvod, i to je tu. Na neki način vraćamo nešto gradu koji nas je odgajio, recimo to tako. Isto tako, to nam je mogućnost da se spajamo sa umetnicima širom sveta.

Meni, kao nekome ko je u tom svetu možda dve godine, mnogo znači da gledam ljude koji već 40 godina rade i na koji način pristupaju zidu i mnogo je zanimljivo sa umetničke strane gledati to. U principu, taj trenutak učenja za nas koji smo uključeni, a i prosto prosečnim ljudima stvaramo kreativni sadržaj, da mogu da prate to i da vide. Na kraju dana i da se samo ulepša grad, površine koje nisu raskokane i nikakve nego šarene i žive.

Naravno da smo vam i mi koji svakodnevno prolazimo pored tih vaših crteža zahvalni na tome jer je stvarno mnogo lepše videti šarenu ukrašenu zgradu umesto sive i oronule stare zgrade koja se nikada neće renovirati. Mislim da ovo mnoge interesuje, jesi li na neki način učila da crtaš kroz neke kurseve i radionice ili si samouka i kada si počela da se baviš svime ovime i kako je tekao put tvog napretka?

Počela sam da crtam maltene od malih nogu. Kad sam bila mala uvek sam nešto pravila, crtkala i mama je to dosta podržavala i zajedno sa mnom pravila kućice, drveće. Ne znam ni sama šta smo sve sastavljale.
I da, kad sam krenula u predškolsko, dosta slobodnog vremena koje sam imala sam posvetila nekom crtanju slikanju i dosta su me i učiteljice podržavale. Posle u toku škole dosta sam crtkala. Išla sam na radionice crtanja, slikanja, ništa previše dugo ali me je uvek to u životu pratilo.

Nisam krenula sa nekim stručnim usavršavanjem do možda srednje škole kada sam odlučila da upišem umetnički faks, jer sam uz crtanje kojim sam se bavila kao hobijem, dugo sam se bavila i odbojkom, pa mi je većina slobodnog vremena odlazila na to, pa nisam imala vremena da idem u školicu crtanja. Tako da sam crtala iz hobija, to je bila ono klasika u srednjoj školi žvrljanje po udžbenicima i sveskama i večito psovanje od strane profesora što ne slušam na času. Ali šta ću kad me to ništa nije zanimalo, zanimalo me je da crtam i kada se približio kraj srednje škole počela sam da idem na pripreme za fakultet i tu mi je prvo stručno usavršavanje krenulo. Tu sam se prvi put susrela sa nekim pravilnim načinom crtanja, šta god to značilo.

Tako da, najveći svoj napredak sam primetila, recimo, na fakultetu, doduše i posle fakuleta. Nakon fakulteta kada sam odlučila da je to moja karijera i da ću time da se bavim, tada sam najviše napredovala. Kada pogledam svoj rad trenutno kako radim i rad od pre možda dve godine, nebo i zemlja, a to je isključivo moj rad i samostalni napredak bez nekih propratnih kurseva, fakulteta, šta god, to je samo rad i učenje kada odlučiš da ćeš samo time da se baviš, samo o tome razmišljaš, naravno da ćeš vremenom napredovati. Naravo, za dve godine će radovi izgledati još bolje nego što izgledaju sad. Tako da je samo vreme rad.

Da li možda imaš nekoga ko ti je uzor ili nekog ko dosta utiče na tebe i vuče te napred, nevezano za to da li je poznat ili ne?

Pa nemam konkretno uzora, mislim što se tiče nekih životnih ambicija i to. Imam uzore što se tiče crtanja, ali generalno ko me vuče napred, to su ljudi kojima se okružujem, to je društvo koje gura svoj neki umetnički put, svoju karijeru.

Volim da ih vidim uspešne, volim da čujem da ostvaruju ono što su zamislili, volim da posećujem izložbe druga, volim da budem uključena sa što više tako kreativnih ljudi, na kraju krajeva zato sam i u udruženju u Čačku, u DUK-u, u raznim organizacijama, zato što me svi ljudi oko mene inspirišu.
Kada vidim da oni rade, da su uspešni, koliko su entuzijastični u vezi nekih ideja programa projekata, to mene motiviše i inspiriše. Tako da bez njih i bez tog okruženja koje me odmah prihvatilo kada sam došla iz Amerike u Srbiju i kada nisam poznavala nikog i kada sam se bojala kako ću ja da se uklopim s obzirom da nisam išla na fakultet ovde i ne poznajem nikoga iz sveta umetnosti, ti ljudi koji su odmah bili tu, odmah me prihvatilii bez da poznaju moj nivo talenta, odmah su me prihvatili kao svoju osobu. Odmah su me prihvatili da radim i uključili u svoje projekte i njima sam najzahvalnija.

Oni su ljudi koji su zaslužni za sav moj uspeh sada. Bez njihove podrške i prihvatanja ja ne bih bila ovde gde jesam i isto tako za taj početak i izgradnju moje karijere, isto tako za moje prve korake u strit artu, i zidove ljudi koji su već u tome 100 godina, koji su mi pomogli, koji su mi dali prve sprejeve da počnem da crtam. Oni su takođe zaslužni za sve gde sam danas, zato što nemam predstavu kako bih ja sama krenula u sve to.

Kakav je odnos prema umetnosti tamo u odnosu na Srbiju?

Znaš kako, često me pitaju pitanja za Kanadu, kako poredite sa Srbijom i to sve, ali iskreno ja sam tamo živela do svoje dvanaeste godine, tako da ne pamtim nešto mnogo život tamo, sem onako da kažem nekih nevinih dečijih sećanja i nekih livada i šuma gde sam trčkala kao klinka.
Tako da ne bih sad umela da komentarišem na temu umetnosti u Kanadi, jer opet kažem imala sam dvanaest godina kad sam otišla, ali recimo posle, pošto sam ponovo posle išla na fakultet u Ameriku u Sijetl, mogu da komentarišem odnos prema umetnosti, ali primetila sam da je Sijetl odličan grad za umetnike početnike, jer se ljudi tamo lože valjda da otkriju novog umetnika ili šta već.
Tamo je bilo fino na početku, uspela sam kad sam tek krenula sa crtanjem i slikanjem, da prodam neke radove zato što je ljudima bilo zanimljivo što sam nepoznata osoba, niko ne zna ko sam. Njima je zanimljivo da kupe nešto kao što govore stalno, kao podržati mali biznis ili šta već. Tako da je sa te strane bilo super, naravno onako za neka veća imena i mislim prilike za izložbe i tako neke stvari. To već moraš da budeš poznata ličnost, šta god ovako, a živiš kao umetnik ljudi vole taj trenutak otkrivanja novog umetnika ili šta već.

Porediti sa Srbijom, jedna stvar koju bih rekla jeste da ja jesam tamo studirala u Americi umetnost, doduše na koledžu koji nije bio umetnička akademija. Pa ne mogu da komentarišem po tom pitanju, ali moj smer je bio prilično opšti smer i često se pitam, često pomislim kako bi bilo lepo da sam ipak studirala u Beogradu na primenjenoj, kao što sam planirala, jer smatram da su naše akademije dosta priznate i mogu da se porede sa vrhunskim akademijama koje se nalaze u Americi, ako ne i da su na višem nivou od njih.
Ali opet kažem, ja sam studirala na koledžu, gde svakako to nije bila akademija, pa osećam negde neke rupe u svom znanju, u poređenju sa kolegama ovde.

Pošto si tamo studirala, boravila si tamo u dvadesetim koje unose novitete u naše živote u svakom smislu. I većina ne bi ni pomislila na vraćanje kući, ali ti nisi bila od tih koji zaborave na domovinu i takoreći je se odreknu, i život tamo nije uspeo da te odvrati od ljubavi prema svojoj zemlji. Ko ili šta je za to najviše zaslužan?

Definitivno za ljubav prema Srbiji je najzaslužnija moja majka. Ona je ultimat patriota do nekih najžešćih mera, šalim se ne, ona je stvarno osoba koja mnogo voli Srbiju. Mislim uprkos svim lošim stvarima koje se dešavaju, ona uspeva to da izvuče sve najbolje, ona gleda samo lepe stvari.

Tako je meni i mom mlađem bratu, predstavila Srbiju, mislim kako da kažem, mislim mi Srbi imamo često tu naviku da samo gledamo loše stvari, mislim da smo generalno kao narod pesimisti.
Znam da je teško u ovakvom vremenu budemo optimističniji, bitno je razdvojiti tradiciju, kulturu i identitet jednog naroda od političkog dešavanja u državi. Mislim da to ne radimo, ali znam da nismo ni toliko u poziciji da to trenutno radimo. Da, mislim moja mama nam je predstavila kulturu, tradiciju, naše običaje i jezik vezano za Srbijiu i sve.
Učila nas je o tim stvarima, iako smo rođeni u Kanadi i učila nas je da gajimo ljubav prema Srbiji i prema porodici u Srbiji.

I nekako kada god sam u Srbiji, iako nisam odrasla, uvek sam osećala tu povezanost sa Srbijom.
I osetila sam kao, kako svaki put kad dođem u Srbiju se osećam lepo i kao pripadam, kako već. Eto, kad smo se vratili ovamo iz Kanade, ja krenula u srednju školu i sve to, lepo sam se uklopila i osećala sam konačno, da sam svoja na svome.

Posle sam otišla na faks u Ameriku i eto osetila kako mi fali Srbija, mislim bilo mi je lepo u Americi, ali osetila sam kako je na kraju tih četiri godine fakulteta, bilo vreme da se vratim u Srbiju. Tako sam se na kraju i ponovo vratila, tako da kažem i otkad sam, da kažem završila faks i vratila se u Srbiju i na kraju ne žalim svoju odluku, mislim da bih žalila da sam ostala tamo.

Kako si došla na ideju za ilustrovanje baš naših izreka?

Ideja za izreke je došla prilično spontano, kad sam se vratila sa faksa, odlučila sam da krenem da gradim svoju reputaciju kako znam i umem, pošto sam imala malo frku što nisam završila fakultet u Srbiji i onda nisam imala nikakve konekcije da sa tim krenem ovde, nisam imala nikoga iz sveta umetnosti i onda sam se okrenula instagramu, da krenem to kao na virtuelni način.

Prvo sam krenula da se bavim stripovima, mislila sam da ću se time baviti i to su bile neke random teme i u jednom trenutku sam samo počela da se bavim našom tematikom.
Falilo mi je naše tematike, pa sam počela sa nekim svakodnevnim stvarima, na primer kutija za keks, a unutra oprema za šivenje, kad pijem koka-kolu, pa mi baba ubaci kocku šećera da izbije onu sodu. Kačila sam tako neke srpske stvari na instagram, koje su se ljudima dopale, pa mi je neko preporučio da nacrtam izraz „Sunce bakino“ i to je bio prvi crtež iz tog serijala i onda sam samo krenula da radim izreke, tražila ljudima da mi šalju predloge i tako je sve to krenulo, poprilično neočekivano.

Kako si i sama rekla, tvoj rad je započet na društvenim mrežama i tamo si stekla popularnost i publiku koja te podržava. Čitaš li komentare o sebi na društvenim mrežama i kako to utiče na tebe?

Nemam ja ogroman profil tamo da bi bilo ne znam koliko komentara koji treba da se pročitaju, ali baš zbog toga što ne dobijam previše komentara na dnevnoj bazi, to znači da ih obično čitam sve.
Retko kad utiču na mene, nekako samo uspela da razdvojim virtuelni svet od realnog i možda, da sam malo mlađa, ti bi me komentari više poljuljali, ali mi više bude smešno kada neko ostavi neku glupost.

Ali dešavalo se da me pogode neke stvari koje ljudi pišu, pogotovo kad su samo uvrede bez razloga i pogotovo što smatram da se bavim tematikom koja je prilično neutralna, pa se zapitam šta je tu nekoga moglo da uvredi, ali onda shvatiš samo da ljudi mogu da se vređaju i da nađu razlog da te izvređaju niotkuda, tako da nemam pojma, mislim da ne utiču na mene preterano, a i lako je izbrisati komentar. A nekad se i zapitam samo koliko je samo ta osoba jadna što samo sedi i širi hejt na društvenim mrežama i kako je verovatno samo ljubomorna, jer je videla da je meni super u životu, pa bi da me vređa. Ali nađeš uvek način da izignorišeš to.

Pošto nemaš taj veliki profil na društvenim mrežama, ja mogu da ti obezbedim koliko god prostora želiš. Da si ti neko koga će u ovom trenutku čuti ceo svet, šta bi imala da im poručiš?

Neka mudrost, ili polu-mudrost od mene za ceo svet, odnosno nešto što ja samoj sebi govorim kada mi je najteže i kada sam prolazila kroz najteže trenutke, prosto i jednostavno, jer ne mogu da komplikujem – sve će biti okej. Sve na kraju bude kako treba.

Ponekad su najteže odluke najispravnije odluke, samo prati sebe i veruj u to što radiš i način na koji postojiš. Ponavljam, sve će biti okej.

Ovaj projekat je sufinansiran iz Budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.