BUČ KESIDI: Odustati od hajpovanja starih bendova i dati šansu mladim ljudima koji imaju šta da kažu!

Na Arsenal Festu u Kragujevcu smo imali priliku da nakon još jednog spektakularnog nastupa razgovaramo sa sastavom Buč Kesidi, koji čine Luka Racić i Zoran Zarubica.  😎

Momci iz Pančeva su na muzičkoj sceni aktivni još od 2013. godine, međutim najviše ljudi, pretežno mlađih generacija, privukli su 2019. godine, kada su objavili svoj album „Euforija“. Sami pišu svoju muziku i tekstove, a žanr kome pripadaju teško bi se mogao odrediti, mada su najčešće svrstani u indi rok. Ostatak će vam oni ispričati u nastavku. 😉

Iza sebe ste već imali album i karijeru, međutim, najveću popularnost ste stekli posle albuma „Euforija“; šta je to što je sa tim albumom drugačije zbog čega je privukao toliko mladih i obezbedio publicitet?

„Mislim da smo samo nas dvojica, usled dužeg bavljenja muzikom, sazreli, odnosno naučili mnogo bolje i kako se sviraju naši instrumenti i kako se pišu pesme, skupili smo dosta iskustva i imali smo mnogo koncerata, tako da smo u „Euforiji“ bili mnogo spremniji da pravimo dobre pesme. Više smo se fokusirali na to da napravimo, sviramo i pevamo ono što je nama najugodnije; bolje smo predstavili ono što smo hteli da kažemo.“

Da li koncerte više volite da provodite na bini ili u publici?

„Ja više volim na bini“, odmah je rekao Luka, dok se Zoran složio i samo dodao: „Mnogo je bolje i lepše, svi ti tapšu.“ 😀

Kako ste se spojili?

Zoran: „Luka mi je pokazao Arctic Monkey-se, ja sam počeo da ih sviram i onda me je vrbovao za jedan bend koji se zvao „Aleksandar Mitrović i bend“, tamo su me svi mrzeli jer sam imao dugu kosu, bio metalac i bio jako nadobudan“, seća se Zoran, „potom su me nekako i zavoleli, a onda je Luka rekao kako bismo i mi mogli da pravimo naše pesme jer nam je već bilo muka od ovih šlagera i tuđih pesama. Onda je on napisao pesme sa našeg prvog albuma, a sve ostalo je istorija.“

Pored svoje muzike, šta još slušate u slobodno vreme?

Zoran: „Samo nas… 😀 Harry Styles je izbacio novi album. A slušam i Drake-a, najčešće dok vozim kola jer ne znam šta bih drugo slušao“. Luka: „Volim da otkrivam albume koje sam pre voleo i slušao, najčešće kao klinac. Na primer album devojke koja se zove Feist „Let it die“ iz 2004. godine, to mi stoji na cd-u u kolima i nikad ga ne vadim iz rupe za cd, samo mi se to vrti; smatram da je album stvarno fenomenalan.“

Šta vas čini srećnima?

Zoran odmah odgovara da je to Luka, ali da je inače odgovor na to pitanje teško dati. Međutim, na kraju nam je Luka ipak dao neki odgovor: „Volim kada vidim da se ljudi bave nečim do čega im je stalo i da ih nije briga ni za šta drugo, već samo osećaju da žele da to rade. Kao na primer vi sad radite za radio i to vam je bitno. To uvek volim da vidim.“

Vi ste već dosta poznati među mladima, ali da li smatrate da su ovakvi festivali dobri za promociju mladih izvođača i novih bendova?

„Kako ne. To je najbitnija stvar, jer ovde dolaze i ljudi koji, pre svega, nisu čuli bend i to je najbolji način za promovisanje muzike“

Da li imate uzore? Koji vam je omiljeni koncert neke „velike“ i popularne grupe na kom ste bili?

„The Strokes, Arctic Monkeys i Tame Impala.“

Postoji li neka posebna osoba koja vam je pomogla na samom početku?

„Naravno. Ta posebna osoba je Milan Bjelica. On je naš producent, koji se slučajno pojavio dok smo još bili mlad bend, u kom su sa nama bila još četvorica. Hteli smo da snimamo u studiju sa kojim on sarađuje; onda je došao i on, svidela mu se valjda naša muzika, mi smo mu bili zanimljivi i pitao nas je da li stvarno želimo da se bavimo time i da napravimo pravu stvar, na šta je od nas dobio potvrdan odgovor. To je bilo već pre osam godina i od tada je uvek bio uz nas, pomagao nam, na čemu smo mu zahvalni, kao i ljudima iz studija „Krokodil“, kod kojih uvek snimamo gitare i bubnjeve. Takođe, tu je i naš menadžer, Nikola Jovanović, koji nas je nekako usmerio, a naravno i Marko Đukić sa kojim slavimo jubilej od pet godina kako je sa nama u bendu. Marko je naš tonac i tour menadžer.“

Kako opisujete trenutno stanje na našoj muzičkoj sceni?

„Kojoj sceni? Ne, strava je što se pojavilo dosta mladih bendova i treba da se napravi fokus na njima i da se odustane od hajpovanja starijih bendova i slavljenja četrdesetogodišnjica, pedesetogodišnjica; treba malo rizikovati i dati šansu tim mladim ljudima koji imaju nešto da kažu. Treba malo istraživati i sa strane jer stvarno ima mladih umetnika koji žele da se bave muzikom, pišu svoje pesme i smatram da bi to bilo stvarno lepo.“

Prošle godine ste nastupali na Exitu, a u međuvremenu i na mnogim drugim festivalima; kakav je osećaj biti na svim tim velikim binama pred tolikim brojem ljudi?

„Strašan. To je sve. Kad ima mnogo ljudi ume da bude strašno, ali onda učiš, pamtiš sve što si radio na probama i, na kraju, nekako sve to bude okej.“

Šta možemo da očekujemo od narednog albuma?

„Pesme. Mnogo lepe pesme. Nadam se. Najbolje pesme koje možemo da napravimo u ovom trenutku“, mada ja ne sumnjam u to da će opravdati svoj dosadašnji rad i ostati jedinstveni. Kada sam im to rekla, dodavši da znam da nas sigurno neće razočarati, rekli su da se i oni tome nadaju i da „pišu ono što je njima lično i nadaju se da će se i ostali u tome pronaći i da će im se svideti“.

Za kraj, naravno, šta biste poručili mladima koji bi se bavili muzikom; ili uopšteno, imate li bilo kakvu poruku za mlade?

„Rekao bih samo fokus i strpljenje. Sa jedne strane, postoji gomila stvari koje mogu da se nauče i, u suštini, probajte da nađete ljude koji znaju više i bolje od vas, jer od njih možete da naučite štošta korisno, ali nikad nemojte da zaboravite ono zbog čega ste krenuli, ono što imate da kažete i ono što osećate u sebi i želite da izrazite. Ali opet, muzika je i veština, pored toga što je izražavanje sebe, tako da je bitno da naučite da vladate time.“

Autor: Milica Stojanović