Intervju sa rediteljem Filipom Čolovićem

Kada su huligani na smrt pretukli Fedora Frimermana ispred splava „Saund“, njegov stariji brat Filip Čolović najpre je napisao knjigu „Zima bez brata“, a zatim i dokumentarni film „Potreba za mržnjom“.

Posle tribine, održane u februaru ove godine, na kojoj smo pričali o prevenciji nasilja, imali smo priliku da sa Filipom pričamo, ne samo o njegovom dokumentarnom filmu, već i o samoj ljudskoj potrebi za mržnjom, maltretiranjem, diskriminacijom I ostalim granama nasilja.

Na filmu ste radili pet godina. Kroz Vaš lični I druge slučajeve u kojima su ljudi na razne načine stradali, istraživali ste korene tog bezrazložnog nasilja. Do kakvih ste zaključaka došli? Šta su uzroci sve većeg nasilja I odakle tolika potreba za mržnjom u našem društvu poslednjih decenija?

– Ja na to pitanje pokušavam da odgovorim u filmu. Vraćam se prvo u ratove devedesetih, zatim u Drugi pa čak i u Prvi svetski rat i pitam se da li su sve te žrtve doprinele tome da život kod nas tako malo vredi. Ali najveći akcenat je na tim ratovima dvedesetih. Mislim da se nakon tih ratova desio jedan kompletan sunovrat vrednosti koji je doprineo i rasprostranjenoj mržnji i ukorenjivanju nasilja. Nasilje je postalo nešto što je normalno, nešto što je deo naše svakodnevice.

Vaša generacija je odrastala u nekoj drugoj državi, uz obrazovni program Fazone i fore i Opstanak. Kako smo tokom  godina od takvog okruženja postali uzgajalište mržnje i negovatelji nasilja?

– Mislim da se nekada sa decom više radilo. Sada je to možda problem i sa vremenom u kome živimo. Ja ne amnestiram ni svet u toj nekoj pomami za novcem, ludilom, brzinom. Mislim da je i svet u tom smislu otišao negde u stranputicu da takvi programi ne postoje. Takvih emisija i uopšte programa koji su se bavili mladima na pravi način, koji su ukazivali na vrednosti, ponašanje, znanje koje je vrednovano, više nema.

Kako smo kao društvo i narod pristali na nasilje koje nas okružuje I zaboravili na solidarnost i empatiju?

– Mi, narod sa ovih prostora, smo se nekada dičili time da smo jako gostoljubivi ljudi, da smo pažljivi, užasno osetljivi na nepravdu i da ćemo uvek pomoći nekome. Moram da priznam da je to sad već pomalo mit. Mi smo odavno izgubili ta svojstva. Slučaj mog brata je samo jedan od mnogih u kojima ljudi uopšte ne reaguju.  Ljudi jednostavno gledaju svoja posla. Siguran sam da je barem pedeset posto njih prisustvovalo situaciji gde je neko udaren kolima, a ostali stoje i gledaju ili još gore snimaju telefonima, niko ne pritrčava da pomogne. Postali smo takvo društvo delimično iz straha, delimično iz već pomenute brzine današnjeg vremena i otuđivanja. Ja sam za to da se na tome radi i da vratimo tu bliskost, jer je to neophodno za ovo naše društvo koje se nekad time dičilo.

Pored rijaliti programa koji su u sve većoj meri zastupljeni na našim prostorima, kakvo je Vaše mišljenje, kao reditelja,  o filmovima domaće produkcije koji vidno promovišu kriminal i nasilje?

– Ja sam jako veliki protivnik toga, ali nemojte zaboraviti da je to pitanje staro verovatno koliko i sama umetnost. Gete, kada je u pitanju bila njegova knjiga Jadi mladoga Vertera i kada su ljudi počeli da se ubijaju, reako je kako je to samo knjiga i da su oni budale. Međutim, ja se sa tim ne bih baš složio. Taj neki film odgledaće više stotina hiljada, a neretko i milion ljudi. Ja moram osetiti neku dublju odgovornost za poruku koju kroz taj film šaljem i naravno, ta poruka mora biti pozitivnog karaktera.

Višnja Blagojević