Zašto deca ne mogu da se bave sportom rekreativno, već samo uz plaćanje u klubovima?

U poslednje vreme svet značajno opseda materijalni pogled na stvari. Iz kog razloga bismo radili bilo šta ukoliko nije propraćeno novčanom naknadom ili zaslugom? Ovde nailazimo na problem velikih razmera, gde ljudi, naročito mlađe generacije, zaboravljaju ispunjenost koju obezbeđuju aktivnosti za koje se interesujemo u slobodno vreme.

Deca se još od malih nogu bave raznovrsnim sportovima ili borilačkim veštinama. Neki jer su to videli na televiziji, u toku šetnje parkom ili na internetu, te su uspeli da ubede roditelje da se u tome pridruže svojim vršnjacima, dok su se drugi istom priključili radi ostvarenja želje članova porodice. Kojim god povodom prvi put došli na trening, u najvećem broju slučajeva rađa se određena količina privrženosti prema tome; svako okupljanje se čeka  sa sve većim žarom, nekada iščekujući susret sa onom slatkom devojčicom ili onim plavookim dečakom, predstavlja beg od rađenja dosadnog domaćeg iz matematike ili pisanja još jednog sastava o letnjem raspustu za srpski jezik. Opet, ima i onih kojima nije potreban nijedan drugi razlog, jer su toliko oduševljeni svojim izborom, da jednostavno jedva čekaju da nauče nešto novo i pokažu svoje veštine na turniru ili takmičenju. Kako vreme protiče počinju prve utakmice, koncerti, turniri i žar u srcima malih sportista sve jače tinja.

Sve se čini idilično dok taj oganj ne počne da stagnira. Deca su već poodrasla i delimično postala svesna da nije svako sposoban da bude ona velika zvezda o kojoj se govori na sav glas. Stižemo do velike utakmice kojoj prisustvuje i jedan važan menadžer, za oko mu zapada dečak koji nosi broj 7. U timu i jeste važilo da je najspretniji i najfokusiraniji u toku igre. Taj čovek je postao zainteresovan i želeo bi da uloži u tog klinca i njegov potencijal. Posle razgovora sa roditeljima i njihovog pristanka, dečak je dobio svog menadžera, ide na privatne treninge i niko iz ekipe ne može da mu stane na crtu. Ostali, naravno, počinju da shvataju čemu sve ovo vodi i svesni su da je on budući profesionalac. Konačno počinje da mu se ostvaruje dečački san, kao i da mu se isplaćuje sav uložen trud. Međutim, tu su i oni članovi tima kojima se zbog nezdrave kompeticije ljubav prema sportu polako gasi. Prema njihovom mišljenju usavršavanje postaje uzaludno, sve češće eskiviraju treninge, a onda i odustaju…

U redu, jasno nam je da je potrebno skinuti ružičaste naočare i priznati da se u velikim klubovima dobro zarađuje, da će se možda čak i naš najbolji prijatelj probiti u toj karijeri, iako ćemo mi ostati u njegovoj senci i više nemamo potrebu da se mučimo jer „ništa nismo postigli“, ali zapravo zanemarujemo sve pozitivne aspekte koji nam se otvaraju  „gubljenjem“ tih par sati nedeljno. Kao da se trudimo da zanemarimo sve ono što je mnogo bitnije: nova prijateljstva, zdravlje, iskustva i, na neki način, izduvni ventil, koliko god smešno zvučalo. Rekreacija više nema smisla s obzirom da nije materijalno isplativa. Smatram da je upravo ovaj pogled na stvari kamen spoticanja u izgradnji zdravih navika koje će nam u životu doneti samo čist dobitak.

Milica Stojanović