Ivan Jegdić: Porede me sa Miladinom Šobićem, zbog njega sam zavoleo muziku

U dvorištu fabrike Kluz, u Beogradu, 25. i 26. juna se, uprkos vremenu koje nije bilo na našoj strani, održao prvi Blink festival. Za ta dva dana imali smo priliku da čujemo dosta izvođača, kao i da nam se po prvi put predstave mnogi mladi pevači.

Žanrovi koje smo pretežno mogli da čujemo su pop-punk, rep i trep, mada je među njima bio i naš sagovornik, čija muzika se ne bi svrstala ni u jedan od ovih žanrova. Mlad jeste, ali već neko vreme kupi simpatije publike, još od predstavljanja u emisiji „Ja imam talenat“ pre pet godina.

Njegovo ime je Ivan Jegdić, a uspeli smo da ga uhvatimo nakon nastupa i kratko porazgovaramo sa njim. Pored sjajnog glasa, Ivan piše i poeziju, a mi smo pretpremijerno uspeli da uzmemo i po primerak njegove zbirke pesama „Kamenolom“.

Kako bi opisao svoje iskustvo na „Ja imam talenat“ i kako je to pomoglo tebi kao umetniku?

Kao što je slučaj sa bilo kakvim iskustvom, bilo je i pozitivnih i negativnih stvari; produkcija i tako to, neozbiljnost što se tiče te branše, ali jedno jako lepo iskustvo za probijanje treme i sticanje šire publike, tako da je celokupna ocena pozitivna. To mi je na neki način lansiralo karijeru.

Još od kada si se predstavio svetu sa numerom „Zalazak sunca“, stavio si do znanja da si ljubitelj poezije. S tim da si sada već objavio svoju prvu zbirku poezije, vidimo da si radio i na tome. Da li je ljubav prema muzici i poeziji podjednaka, ili ipak nešto preovladava?

Teško mi je da pričam o tome; poeziju sam počeo da pišem tek početkom prošle godine i mislio sam da je sve to isto-pišeš tekst za muziko, ovamo pišeš tekst koji treba da ima to nešto, ali je potpuno drugačije. Muzika pokriva nedostatke u tekstu ako ih ima, a kod poezije je sve što imaš pisani tekst. Što se tiče ljubavi, nekako još uvek nisam svestan da je došlo do toga da ja pišem poeziju. Tako da ću vam na to odgovoriti sledeće godine.

U čemu nalaziš inspiraciju?

U poeziji. I generelno u svojim svakodnevnim iskustvima i osećanjima. To su dosta mračne pesme, mračne stvari. Nisam ja na granici samoubistva, ne daj Bože, ja to malo pojačam tekstovima, ali to je to-sve ono što čovek proživi, mislim da je to najiskrenije kad se stavi na papir. Za sada koristim taj pristup, videćemo dokle ću.

Da li je teško biti tako ranjiv prema svetu i pokazati sebe?

Zavisi. Od „Boljeg čoveka“ ljudi su shvatili poruku i sentiment, a kada imaš tu podršku nije toliko teško.

Da li postoji neki izvođač/bend zbog kog si zavoleo muziku?

Ja nekako uvek ističem Miladina Šobića, jer kad sam njega čuo to mi je bio vrhunac svega. Da se pojavi neki čupavi lik sa bradom koji na sebi ima samo gitaru, čitao sam i komentare u kojima za mene kažu da sam „Mladi Šobić“, tako da mi je to sasvim dovoljno, ne treba mi ništa više od karijere, mogu sutra da se povučem sa scene.

Kada si shvatio da želiš da se baviš muzikom?

Recimo da sam to želeo još od osnovne škole, ali kada sam dobio svoju prvu gitaru sa 12 godina, tada sam shvatio da je to to i da želim zasigurno time da se bavim.

Tvojih trenutnih top 5 pesama?

Miladin Šobić-Stare novine, Miladin Šobić-Bolesno ljeto, Vazz čitav album „Kodeks“, ne mogu da izdvojim samo jednu pesmu.

Da moraš da slušaš samo jednu pesmu do kraja života, koja bi pesma to bila?

Zavisi kakav mi bude život, ja se nadam da imam još do kraja života, ali neka bude „Tamo daleko“.

Tvoja zbirka pesama je već spremna, a uskoro dostupna i u prodaji. Šta da očekujemo i šta je uticalo na njen nastanak?

Ljudi bi trebalo da očekuju sličan sentiment, ali u nešto drugačijoj i malo nerazumljivijoj formi. Mislim da sam dosta ispoljio uticaj francuskog simbolizma, gde je sve ultra nejasno, tako da, šta znam, nešto slično sentimentu u muzici.

Šta bi poručio mladima koji žele da se bave muzikom?

Samo terajte po svom i nipošto ne slušajte šta vam drugi govore.