Eufrat, PRTI BEE GEE: „Repujemo o banalnom ali uvek ispliva subliminalna poruka“

Nikola Jarnević – Eufrat, hiphoper starijeg kova i deo vokalno-instrumentalnog dvojca „Prti Bee Gee“ koji repuje popularne teme na interesantan i inteligentan način, bio je naš sagovornik tokom Exit festivala na kom su nastupali.

Prvobitno, deo beogradskog hip-hop sastava pored Eufrata i Mikri Mausa bio je i Davor Bobić Moskri. Još od samog početka 2000. godine, Moskri je bio njihov idejni tvorac i vođa. Njegova smrt bila je veliki gubitak za grupu, ali su Eufrat i Mikri uspeli da istraju u početnoj ideji, nastave da stvaraju muziku i ostanu originalni.

Čija ideja je bila ime grupe, kako je nastao naziv?

To je stara anegdota. Moskri je u nekom momentu dok je bio u vojsci čekao nekog momka u Pljevljima… I ovaj je valjda izrevoltiran Moskrijevom pojavom, ne znam čime, rekao: „e, prti BeGe“, što bi u prevodu značilo „uprti stazu“, kao, „pali BeGe“. 🙂 Tako da eto, to nam je izgledalo prigodno.

Pre skoro godinu dana izdali ste album 5+1. Kako je izgledao proces nastajanja tog albuma i kakva je reakcija publike?

Ajde da krenem prvo od reakcije publike. Izašao je pre godinu dana u epidemiološki nepovoljnoj situaciji, nisi mogao da promovišeš svoj materijal kako treba… Doduše mi smo radili spotove. U principu to jeste album koji je nastao u koroni, imali smo vremena da zategnemo to što smo hteli. Manje je bilo tog festivalskog života i nastupa, pošto smo pre toga baš dosta jurcali i nastupali i onda je bio problem… E, tad su se nekako stvorili uslovi i trebao nam je album, dugo nismo izbacili album. I to je tad bilo, ako ga sada ne izbacimo – najgori smo! 😀

Koji su to ključni momenti koji su bili bitni vama i razvoju grupe?

Ima dosta tih momenata. Jedan od prvih je bio „Pajp“, pa onda taj album, pa Moskrijeva smrt… Pa treći album. Ima tu dosta stvari. Ne mogu ovako ukratko da ti sve nabrojim, ali te prekretnice ili problemi su ustvari bile stvari uz koje smo uspeli da se ujedinimo i da uradimo ono što treba.

Kako ostajete originalni pored svih novih žanrova koji se pojavljuju i kako opisujete trenutnu muzičku scenu u Srbiji?

Pa moderna. 😀 Mi imamo već neki staž i godine, gde ti moraš da budeš to što jesi i ljudi te vole zbog toga što jesi. Onda sa druge strane slušaš svoje impulse, gledaš kroz svoju prizmu. Ova nova era je drugačija, nova muzika je prilagođena toj nekoj svetskoj sceni. To što se meni ne sviđa ovde, ne sviđa mi se ni preko, ali to je trend. Vremenom skapiraš da si ti neko ko je u godinama, da imaš pravo na svoje mišljenje ali da nemaš pravo da nekome drugome kvariš to. Tako da, bitno je da se radi. Rep je postao glavni izraz, jedini koji je vezan za zabavu. Jedino što mi smeta je nedostatak originalnosti. Barem meni matorom – dosta ljudi liči, slični su, što se u moje vreme nije cenilo.

Deo vaših pesama koje volimo nastale su početkom 2000-ih a sada je tu i novi album. Ima li razlike u stilu života tada i sada?

Da, ogromne. Za početak, 20 godina sam stariji, što daje tu neku zrelu distancu. Imamo dosta „stejdž tajm“-a, dosta vremena provedenog u studiju… Drugačije su stvari, nema više te nesigurnosti, potrebe da ego bude dominantniji, opušteniji smo. Promenilo se, kako nije… Postao sam i ćale, menjaju se stvari dosta ali u principu ugao gledanja je sličan. Prti treba kao i svi „angažovani umetnici“ da te pokrene da razmišljaš sam. Nismo mi tu da ti pokažemo kako treba, niti da ti nametnemo.

Koja ti je vaša omiljena pesma i zašto?

To je jako teško… Evo da ti kažem koja me trenutno vozi – „Najjači u kraju“ sa poslednjeg albuma, ali menja se to, ne mogu baš da kažem tačno koja.

U vašim tekstovima se često pominju gudra, seks, žene niskog morala… Da li pesmama promovišete takav stil života ili želite kontraefekat?

Mi smo uspeli to da nagazimo do tog momenta da je to apsurdno. Ako neko pomisli da takve individue mogu da budu socijalno funkcionalne… 😀 Tu dolazi do tog paradoksa, da ti provališ da tu ima svega – sem toga o čemu direktno pričamo. Kreće se iz tog banalnog, ali se vidi subliminalno neko naše nezadovoljstvo ili poruka. To ispliva sa druge strane. Nije nam ideja da to promovišemo, jednostavno koristimo taj rečnik koji je oko nas. Sve to što pominjemo je toliko upleteno u našu kulturu i biti savremeni umetnik a ne pričati o tome je… na neki način greška.

Da li ste nekada imali problema zbog brutalnih i sarkastičnih tekstova?

Prepoznavanje od strane organa reda i naravno naše poštovanje je dovelo do toga da tu ne bude problema ni sličnih stvari. Sa druge strane, prepoznaju nas na ulici i to je pojačano u poslednjih deset godina. Previše tapkanja po leđima, to uopšte nije dobro. Ali nismo imali problema, generalno nismo.

Sarađivali ste sa dosta muzičara, repera, hiphopera… Da li postoji neko koga bi posebno izdvojio?

Pa ne znam… Svi ovi moji, Ajs, Timbe, Vikler, Mikri, Smoke… To su ljudi s kojima mogu da radim i uvek mi bude drago da radim, zato što se dugo poznajemo i osećam se najproduktivnije i najopuštenije. Dobra je i ona trema i iskušenje kada snimaš sa nekim novim, ali opet, moram nekoga da znam.

Kakvu muziku slušaš u slobodno vreme?

U poslednje vreme slušam „Buldožer“, slovenački bend iz 70ih-80ih, strašan bend. To mi je sad poslednje što sam slušao, a od ovoga u branši – Kendrika Lamara, poslednje što je radio. A domaće, čuo sam neki preview albuma koji spemaju Ajs i Smoke, ali to će ljudi uskoro imati priliku da čuju, neću da budem indijanac, kao, ja sam već čuo a vi nistee, hahaha. 😀

Da si ti neko koga će mladi momentalno poslušati, koju bi im poruku poslao? Imaš li neki savet za one koji bi se bacili u ove vode?

Jedino što može da te zaštiti je ljubav prema muzici. Tako ćeš uspeti da pretrpiš sve negativne stvari i stvari za koje misliš da nisu fer. Mora da boli. Trnovit put je najbolji, na takvim stvarma se umetnik kali. Tako ja mislim, možda serem. 😀 Ali po meni, umetnik, muzičar mora da prođe neke stvari, treba da odere kolena i ne treba da se boji toga. Treba da zna šta je bitno. Sada su neke druge stvari postavljene kao bitne. Mlađi ne kapiraju da rukuju sa magijom, to je jedna od stvari koju još niko nije provalio, šta nas radi, zašto nas radi? Zašto neko može da natera 50 ili 100 hiljada ljudi ispred sebe da zaplače ili peva u glas sa njim? Ljudi gledaju da zarade, iskoriste, pojednostave i to je isto legitimno. Ali mislim da trebaš da daš prvo nešto toj kulturi pa da očekuješ nešto nazad. Treba da se potrude da se ljudi osećaju kul kada slušaju njihovu muziku.

Imate li neke planove za dalje ili sve teče spontano?

Moramo da radimo, kao što moramo da dišemo. Da li će neko da nas sluša to je druga stvar. Sada ima milion pravaca a kada smo krenuli mi smo bili totalna suprotnost svemu… Niko nije govorio iz prvog ugla kao mi. Nema pravila, može da bude sve protiv tebe ili sve u tvoju korist – a da opet ništa na kraju ne bude. Bitno je da radiš ono šta želiš. Mi volimo ovaj rep tako da ćemo repovati, pa sad, možda budemo dosadni i odvratni ali imamo pravo. 😀

Autor: Milica Stojanović