ECOLE D’HUMANITÉ: Milica Dukić o svom iskustvu EVS programa u Švajcarskoj

Po završetku studija realizujem plan koji je postojao i pre kao rezervna opcija ukoliko ne upišem željeni fakultet. U pitanju je dugoročno volontiranje u inostranstvu – jedinstvena prilika da se kroz izabrani angažmanupozna druga zemlja. Volonterski centar Vojvodine (VCV), koji je bio upućen u moju pretragu, preporučio mi je da razmotrim poziv od jedne internacionalne švajcarske škole koja je tragala za umetnikom / umetnicom na rezidenciji. To je bila idealna opcija za mene kako sam prethodno odbranila diplomu master likovne umetnice na Akademiji Umetnosti u Novom Sadu.

Prošla sam uži krug, zatim su usledili intervjui kroz koje su hteli da se
uvere da mogu sebe da zamislim u sasvim novim i posebnim uslovima. Sledeći korak bio je već pakovanje kofera i realizacija najbolje odluke u mom životu.
Pokušaću ukratko da opišem školsku 2017/18. godinu. Posmatrano sa ove distance, nagrada za tu neku vrstu hrabrosti zbog odlaska u nepoznato usledila je odmah po dolasku, kako sam osetila dobrodošlicu od strane više od 100 novih lica. Sve je počelo sa fantastičnim pejzažem, lepim prijemom i muzikom koja kao da nije prestajala tih 11 meseci, kako se iznova svake subote ponavljala u vidu hora u kome svi učestvuju, ili u sklopu časova muzike i plesa, dok godišnja doba su se menjala. Ecole d’humanité je poseban univerzum ušuškan u Alpima na 1080 m nadmorske visine.

Školski kampus smešten je u selu Hasliberg Goldern, u centralnom delu zemlje. Odlazak do prodavnice podrazumeva nekih 40 minutna pešačenja po šumi uz pogled na par vodopada. Deca iz celog sveta dolaze tu da se edukuju po principima slobodnog školstva, i neke od karakteristike su da nemaju ocene, sami biraju predmete, radi se u malim grupama i izmešanog su uzrasta.
Ono što ovu školu čini jedinstvenom jeste okrenutost prirodi. Časovi se često odvijaju napolju, ponekad umesto u kancelarije profesori zalaze u šumu da zapišu izveštaj. Organizovano planinare u trajanjima i od po nekoliko dana. Zimi, sredom, nema nastave, već se kolektivno odlazi na skijanje.
O zanimljivom istorijatu škole može se pronačiti na wikipediji, na njihovom sajtu (ecole.ch) i preporučujem članak od prijateljice, koja je imala prilike da me poseti: Upoznajte Ecole d’Humanité

Dodaću da umesto školskog zvona koriste gong i da nemaju čistače/ čistačice tako da đaci zajedno sa profesorima održavaju red. Pre podne slušaju tri glavna predmete koja izučavaju po semestru, a poslepodne imaju veliki izbor aktivnosti: sport (među kojima su i free climbing, skateboard), pozorište, ples, meditaciju, kulinarstvo, pravljenje kozijeg sira, muziku, likovno (imala sam prilike da predajem par predmeta kao što su crtanje, vez i tekstilna umetnost…).
Moj glavni zadatak bio je da se bavim svojim umetničkim radom, da aktivno koristim atelje sa pogledom na glečere. Time, kroz moje prisustvo i razvoj rada đaci su sticali uvid kako izgleda profesija umetnice.

Prethodno, dok sam studirala, radila sam i više poslova paralelno. Presek koji pravim sa dolaskom omogućio mi da se uspešno ‘restartujem’, a potpuna posvećenost umetnosti rezultira sa novim iskoracima u radu predstavljenim na izložbi Pismo ili Glava. U komunikaciji sa jednom grupom učenica koje su bavile temom osnaživanja osetljivih grupa ljudi, primetile smo da su na dva moja rada predstavljene romske figure. Došle smo na ideju da promovišemo izložbu kao prodajnu, izloživši i neke radove van te serije, i uspele smo tako da prikupimo novac koji je bio preusmeren organizacijama u Srbiji koja se bave ugroženima, sa akcentom na romska lica.

Izuzetno mi je drago što smo tako jednim delom pomogli i tadašnji projekat VCV-a – Klijalište. Danas, osećam se samo snažnijom kada pomislim na ovo iskustvo. Verovatno, i pre svega, zbog velikog broja dobrih ljudi koje upoznajem, koncentrisanih na jednom mestu. Neretko, u prolaznicima vidim likove nekih ‘ekolijanera’, i to me uvek obraduje uz dozu komforne nostalgije.

I, ništa od ovoga ne bi bilo izvodljivo bez VCV-a, koji se godinama unazad bavi ovakvim i sličnim sjajnim projektima. Pored dugoročnih programa tu su i kratkorčni, npr. dvonedeljni volonterski kampovi, koje svima toplo preporučujem. Skrenuću pažnju da je trenutno organizacija u finansijskom ‘škripcu’ i iskoristiću prilku da zamolim sve koje su prilici da novčano podrže njihov rad da doniraju u meri koja je neosetna po njih. Sa nadom da će VCV istrajati i da će još mnogi mladi imati prilike da putuju i stiču neporocenljiva interkulturalna iskustva.

Izvor: Volonterski centar Vojvodine