Život je lep – Kristina Grbović

Niko u svom životu ne planira da postane član Saveza paraplegičara i kvadriplegičara, sve dok se to ne desi kao posledica nezgode. Bezbrižna porodična idila sa suprugom i malom bebom, Kristini Grbović iz Čačka se u samo dva meseca pretvorio se u grčevitu borbu za preživljavanje.

Prvo joj se suprug iznenada razboleo i preminuo, a samo dva meseca kasnije doživela je tešku saobraćajnu nesreću. U tom trenutku njena ćerkica Magdalena je imala samo godinu dana. Povrede su bile toliko ozbiljne, da su se lekari dugo borili da joj spasu život. Prelom kičme, prelom četiri rebra, probijena plućna maramica i jak potres mozga su povrede sa kojima se naša sagovornica izborila.

Naša sagovornica danas je Kristina Grbović iz Čačka. Kako si Kristina, ali stvarno?

Dobro sam. Ja sam uvek dobro. I to zaista nije fraza, jer kada vam zivot da drugu šansu kao meni, ne smete ni pomisliti da se osećate drugačije.

Danas je naše vršnjake teško pokrenuti da urade neku aktivnost, teško im je da urade nešto za sebe, nedostaje im želje, motiva,…Kristina šta tebe pokreće da živiš punim plućima?

Kada bi samo znali koliko je život lep, dragocen, kratak i neponovljiv, živeli bi svi kvalitetnije. Ja ga živim najbolje sto umem i znam, sreću i razlog za osmeh  svakog dana, pronalazim u malim stvarima. A glavni pokretač… ko bi drugi bio nego Magdalena.

Život se u dva meseca menja iz korena, kako si podnela saznanje da više nećeš moći da hodaš?

Jako svesno i smireno, sto je mnogima fascinantno. Ljudi koji dođu u moju situaciju, pored fizičke, jako dugo prolaze i psihičku rehabilitaciju. Nekima su potrebne godine, neki tu činjenicu ne prihvate nikad.

Ja sam je prihvatila dan posle svoje saobraćajne nezgode, tačnije nakon sto sam se probudila u šok sobi posle operacije. Za drugi izbor nije imalo prostora ni jednog trenutka.

Posle svega što ti se izdešavalo u tih par meseci a nakon toga i osam meseci provedenih u bolnici. Kako u tom trenutku krećeš u život dalje?

Korak po korak. Znala sam da me čeka težak posao, u smislu savladavanja prepreka, kretanja, funkcionisanja, borbe za samostalan život, borbe da brigu o Magdaleni ponovo preuzmem ja, ali to su mi sve bili izazovi. Iako u životu inače nisam neko ko je tvrdoglav i tera inat, tada sam sama sa sobom vodila bitku, u kojoj moram da pobedim, i jesam. A opet nikad glavom kroz zid.

Stvari koje nisam mogla u tom trenutku me nisu demotivisale i deprimirale, uvek sam nalazila neki svoj način da i ono sto ne mogu, na kraju uvek mogu.

Danas živiš sam sa svojom ćerkom, kako uspevaš da obaviš sve obaveze majke i domaćice?

Snaga volje i glava, nista vise.

Ne živiš u gradskoj sredini, već u prigradskom naselju Ljubić, da li ti to otežava život i aktivnosti u zajednici, i da li imaš neku preporuku šta bi trebalo uraditi da se olakša život osoba sa invaliditetom?

Možda zvuči paradoksalno, ali sa mojim aktivizmom u savezu, u nacionalnoj organizaciji, na projektu “Još uvek vozim” i u samom invalidskom pokretu, otvorila su mi se mnoga druga vrata, mogućnosti, ponude za poslove, saradnje, angažovanja u mnogim kampanjama, i mogla sam da biram gde ću i u kom gradu da živim, ali ja sam izabrala da se posle svega vratim u svoj porodični dom, u Čačak, na brdoviti Ljubić. Tu sam našla spokoj, tu je moja porodica, tu se osećam zaštićeno i mirno.

Što se tiče olakšavanja života osoba sa invaliditetom, mogla bih dosta o tome, ali sve nekako polazi od arhitektonskih barijera i nepristupacnosti, iako sam ja neko ko im se prilagodio, nemaju svi tu jačinu i moć, i to nije za osudu i nerazumevanje.

Na uklanjanju barijera se poslednjih godina radi, ali uvek može bolje. Uklanjanje barijera je polaznica za sve ostalo.

A sada malo da upoznamo Kristinu čime se ona sve bavi osim kućnih i roditeljskih obaveza. Kristina je član upravnog odbora Saveza paraplegirača i kvadriplegičara Srbije i veoma aktivan član udruženja, polaznica je i Akademiju mladih lidera osoba sa invaliditetom.

Danas si i predavač u okviru projekta vašeg udruženja koji nosi naziv “Još uvek vozim”, šta podrazumeva projekat i koja je tvoja uloga u edukaciji mladih za bezbednije učešće u saobraćaju?

Projekat “Još uvek vozim” za cilj ima povećanje bezbednosti u saobraćaju mladih, ali i svih ostalih učesnika u saobraćaju. Mojih nekoliko prijatelja koji su takođe osobe sa invaliditetom i žrtve su saobraćajnih nezgoda, zajedno sa mnom, kroz svoje lično iskustvo skrećemo paznju na značaj poštovanja svih saobraćajnih propisa, i glavnih  5 faktora koji utiču na saobraćajne nezgode. To su nevezivanje sigurnosnog pojasa, vožnja pod dejstvom alkohola, prekoračenje brzine, korišćenje mobilnog telefona, i nekorišćenje zaštitne opreme na motociklima.

Pored roditeljskih obaveza, sporta i aktivnosti na projektu i udruženju, možemo te videti i u šetnji sa ćerkom. Koliko uspevaš da imaš i kvalitetan društveni život, druženja sa prijateljima i slično?

Da ne budem lažno skromna, ali zaista mislim da živim jako kvalitetno. Svaki dan mi je maksimalno ispunjen, i sve što radim radim sa čistim zadovoljstvnom, da li to bio posao, sport, roditeljstvo, ništa mi nije teško. Postoje čak i neke interne šale između mojih prijatelja i mene, gde su oni rekli da mi je život pre povrede bio mnogo dosadniji nego sad 😊.

I da svoja invalidska kolica nosim kao najdragoceniji modni detalj koji mi pristaje kao najskuplje i najglamuroznije štikle, a ne kao ortopedsko pomagalo koje mi samo omogućava da se krećem.

Ljudi za tebe kažu da ne skidaš osmeh sa lica, kažu da si primer za mnoge ljude u smislu motivacije ne samo za ljude sa invalideteom već i za one koji to nisu, gde nalaziš toliku energiju i šta te pokreće?

Magdalena, porodica, prijatelji.

I za kraj našeg razgovora, uz veliki naklon za tvoju energiju i aktivnosti na svakom životnom polju, molim te za jednu motivacionu poruku mladima koji prate naš portal.

Ja sam nekako vrlo mlada ponela mnogo tereta na svojim leđima, i figurativno i stvarno. Imam zaista sve ali sam negde izgubila te najlepše godine kada možes da dodirneš zvezde. Ja od srca želim mladima da uživaju u životu, u školovanju, maturskim i apsolventskim večerima, u izlascima, u radovanju kada dobiju vozačku dozvolu, prvom putovanju na more kada voze ekipu, ali da ne dozvole da budu opomenuti na način na koji sam ja pa tek onda shvate koliko je život lep. A lep je.

Ovaj projekat je sufinansiran iz Budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.