Imali smo priliku da ugostimo profesora srpskog jezika i književnosti Slobodana Nikolića. On je profesor kog đaci vrlo poštuju i čije mišljenje zaista cene.
Šta za Vas predstavlja književnost?
Književnost je zapravo govorno oblikovanje nevidljivog sveta. Ona govori o mogućim svetovima i oblikuje neki svet koji bi tek trebalo da nastane. Naravno, to je u književnosti verbalni svet.
Pošto ste profesor i u stalnom ste kontaktu sa đacima, da li biste rekli da smo mi mladi danas otuđeniji i hladniji u odnosu na vaše generacije u to srednjoškolsko doba?
Ne bih da dajem tu neku vrstu suda čak ni sa formalne strane jer ne mogu da sudim merilima moga doba ili merilima mojih sadašnjih godina. Ono što mogu da primetim na tom spoljašnjem planu, da, malo mi se čini da jesu hladniji odnosi i da se više vezujete za neka tehnička pomagala nego jedni za druge, što vas neosetno, ali prilično duboko udaljava od onoga što bi zaista trebalo da bude odnos čoveka prema čoveku.
Kada ste bili đak, da li ste imali idola?
Kao mlad čovek ti moraš da imaš neku vrstu oslonca makar to bila neka ličnost iz sveta pop kulture, nacionalne ili svetske istorije, iz domena sporta… Međutim ja sam bio malo na svoju ruku, najveći idol mi je bio moj otac, ali ja sam to tek kasnije saznao. Nekako sam izbegavao misleći da je to malo staromodno, da je to davno prošla vrsta nekakve idolatrije. Bili su tu i nekakvi muzički sastavi, glumci jer sam veliki zaljubljenik u muziku i film. Međutim kad sam sve izmerio kasnije, video sam da mi je istinski uzor bio moj otac, ništa manje i moja majka.
Da li trenutno imate nekog idola?
Davno je to prošla priča. Nešto drugo je zamenilo tu ulogu. Umesto idola trebalo bi imati nekakav unutarnji uzor, odnosno taj voljni trenutak da budemo kao neko, ne u smislu poređenja sa nekim od nas ljudi, ma kakav da je što se tiče njegove etičnosti ili mudrosti, već da imamo neku vrstu merila. Mogu da kažem da mi je, ne uzor, već neka mera svih stvari zapravo Hristos Bog.
Da li je bolje da idol bude neko iz bližeg okruženja ili neka poznata ličnost?
Imati uzora iz bliskog okruženja jeste možda lakše jer u svakom trenutku možeš porediti sebe kakav si gledajući uživo tog nekog na kog se ugledaš. Međutim, može doći do toga da se razočaraš. A imati nekoga kao uzor na daljinu malo gubi smisao jer ne znaš kakav je on zapravo.
Primećujete li da mladima danas nešto fali?
Čini mi se da vam nedostaje neke borbenosti, odnosno onoga za šta biste se mogli uhvatiti kao unutarnji smisao. Ako imaš smisao, onda ti je sve lako. Nudi vam se mnogo informacija. Jedan od lekova jeste da se smanji dotok te ogromne količine podataka u vaše privatno dvorište, u vaše male glave. Da probate da ostavite tehnologiju, da vas dvoje, troje koji ste tu pokušate da vidite ZAŠTO ste tu bez tehničkih pomagala. Mislim da biste pronašli tu neku borbenost.
Koju biste poruku poslali mladima?
Rekao bih im da pokušaju. Ne mora da znači da će uspeti. Da se okrenu tom nekom unutarnjem svetu. Da se okrenu jedni drugima. Dok ne shvatimo da JA postojim zbog TI, odnosno TI postoji zbog JA, nećemo ništa uraditi. Da se okrenete onome što je zajednička ličnost, odnosno nekom suživotu sa drugima. Nije bezazleno, ali nije ni preterano teško. Neka se mala žrtva mora podneti.
Ovaj projekat je sufinansiran iz Budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.