Valentina Strugarević – „Čude se zbog čega volim baš ovaj sport“

Danas imamo priliku da razgovaramo sa Valentinom Strugarević, Valentina je kao članica Bodibilding kluba Borac ove godine osvojila zlatnu medalju u bodibildingu i fitnesu, koje je održano u Južnoj Koreji.

Valentina, možeš li za početak da nam se predstaviš? Kako bi opisala sebe nekima koji te, možda, ne znaju?

„Ja sam Valentina Strugarević, rođena sam 14.09.2005. godine, u Čačku i učim Ekonomsku školu u Čačku. Mogu da kažem da sam jako disciplinovana i odgovorna i trudim se da sve svoje obaveze završim na vreme, a drugi mogu da kažu kakva sam osoba generalno, ali društvena sam…“

Kad si počela da se baviš bodibildingom?

„Bodibildingom sam počela da se bavim kao baš mala, odnosno fitnesom, dečijim fitnesom, ali zbog povrede kolena sam morala da prekinem. To zahteva koreografiju i to me je sprečavalo da nastavim, ali bila sam jako uporna i želela sam da se takmičim u bodibildingu, u kategoriji velnes fitnes gde se gleda pozing i nema koreografije.“

Pored titule koju smo već pomenuli, a to je prvakinja sveta u bodibildingu i fitnesu, koje si uspehe još ostvarila?

„Pošto mi je ovo prva godina, debitantska sezona, prvo sam imala takmičenje u aprilu. To je domaće takmičenje, prvenstvo države, gde sam bila prvakinja i time sam se plasirala na Evropsko prvenstvo u Španiji. Tu sam uzela drugo mesto i na kraju sezone je došlo Svetsko prvenstvo, gde sam bila prva.“

Možeš li nam reći nešto više o ovom sportu i koliko traži odricanja?

„Kada kažem bodibilding svi misle na neku premišićavost. Na primer, moja kategorija, to su juniorke od 16 do 23 godine i to ne zahteva preveliku muskulaturu tela, već treba da izgledamo što prirodnije, ali ujedno da istaknemo mišiće na najlepši mogući način. Imamo poze koje moraju da budu tačne i tačno odrađene i pored toga moramo da imamo adekvatnu frizuru, šminku, samo ponašanje na bini i da imamo neki svoj stil, da budemo jedinstveni i to je ono što donosi pobedu. Zahteva puno odricanja, ali sve može da se postigne ako dobro organizujemo svoje vreme.“

Da li je i u kojim trenucima dolazilo do toga da kažeš sebi „šta će meni ovo“ i da odustaneš?

„Ne, zato što ja mnogo volim ovaj sport i nikad nisam želela da prekršim nijedan obrok, iako je trener govorio da mogu da jedem šta god poželim i da mi neće uticati na formu, ja to nisam želela, jer sam se upustila u to i znam šta ovaj sport zahteva nisam želela ništa da prekršim.“

Možeš li da kažeš nama i slušaocima na koji način vraćaš samopouzdanje i želju da nastaviš u trenucima kada kloneš i kada ne možeš više?

„U trenucima kada mi je teško, to su obično trenuci posle takmičenja, jer ja 5 ili 6 meseci ne jedem ništa što je van tog plana ishrane i kada pojedem neki obrok da se sve masti i šećeri negde zalepe, pojava celulita, masnih naslaga, ali shvatam da to mora tako da bude i da je normalno, i da sve devojke imaju to, i jednostavno, i da forma koju imam može da traje mesec dana ili dva meseca, posle toga se narušava zdravlje jer je nemoguće takav izgled držati tokom cele godine na prirodan način.“

Koliko sredina podržava to što radiš?

„Stvarno imam potpunu podršku porodice što se tiče ovog sporta i prijatelji su to prihvatili. I u školi imam podršku profesora, pod broj jedan, moja razredna. I stvarno nemam problem da me neko osuđuje zbog toga. Naravno da ima neko ko to ne voli i ne slaže se s tim. Na primer, čude se što ja baš to volim jer to nije košarka, odbojka, nego baš jedinstven sport i izdvaja se u ovom gradu kao i svakom drugom.“

Valentina, osvojila si titulu prvakinje sveta na Svetskom prvenstvu u Južnoj Koreji. Možeš li nam ispričati utiske sa takmičenja?

„Bilo je stvarno prelepo, pogotovo što ja nisam znala za taj odlazak, bilo je baš neizvesno da li ću otići na to takmičenje. Saznala sam dva dana pred odlazak da ću ići što mi je dodatno povećalo uzbuđenje. Na sve to prvenstvo je bilo u Južnoj Koreji, to je put od 14 sati avionom i to je bilo naporno, ali isplatio se. Tamo su ljudi skroz drugačiji, kao da sam drugoj planeti. Druželjubivi su, izlaze u susret, iako dosta njih ne zna engleski. Znali su sve šta nam je potrebno, stvarno su kulturni. I hrana je potpuno drugačija.“

Ko ti je bio najveća podrška, iz užeg kruga ljudi?

„Najveća podrška je moj tata, on je ujedno i moj trener, i ceo život je u ovome. Već 20 godina ima svoj klub, i stvarno mi je bio najveća podrška. Išao je tamo sa mnom i sve zasluge su njegove. Jesam ja tamo davala sve od sebe, ali da on nije bio tamo, ne bi bio ovakav rezultat. Pored njega to su majka, sestre. Treba neko da spremi tu hranu i u nekim trenucima da me podstakne da nastavim dalje jer je teško izdržati tu ishranu.“

Valentina, kakve su ti ambicije i gde vidiš sebe za 20 godina?

„O tome sam počela da razmišljam skoro. Ambicije su da završim fakultet posle srednje škole, ali to ne bi bio DIF. Kad sam već u ekonomskoj školi, pre bih se odlučila da to bude Ekonomski fakultet i radim negde kao računovođa, ali bih volela da završim za trenera, da imam tu licencu, da mogu da podstaknem druge ljude da treniraju. Plan mi je i da nastavim da se hranim zdravo sve dok sam u takmičarskim vodama. To je moj stil života. Pre svega, treniram zbog zdravlja, to je ključ.“

Koju bi poruku poslala mladima u Srbiji?

„Poruka koju uvek pošaljem je, „sve se može kad se hoće“. Ako lepo rasporedite svoje obaveze moći ćete da ostvarite sve što hoćete jer je samo potrebno vreme i disciplina koja je jako bitna i koja je ključna.“

Ovaj projekat je sufinansiran iz Budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.