Mladi ne treba nikada da odustaju od svojih snova – kažu Mina, Ana i Gala učenice Umetničke škole u Čačku

Potražnja za upisivanjem Umetničke škole u Čačku postaje sve veća. Upravo zbog toga pozvali smo tri perspektivne mlade dame koje pohađaju ovu školu kako bi sa nama podelile svoja iskustva. Mina Jevtić, Ana Rabrenović i Gala Glišin govorile su nam o svojim interesovanjima, ambicijama i šta je uopšte umetnost za njih.

Prva sagovornica, ujedno i najstarija od svih, koja ove godine završava Umetničku  školu u Čačku na smeru za konzervatore i uveliko planira svoju budućnost jeste Mina Jevtić.

Mina, kako bi u nekoliko rečenica opisala sebe onima koji te ne poznaju?

Nisam baš najsigurnija kako bih opisala sebe. Najpre bih rekla da sam uporna i neodlučnu osoba.

Kada se kaže škola, koje su tvoje prve asocijacije?

Uglavnom je to haos, u našem slučaju jako veliki haos i nered, ali najviše onaj kreativan nered.

Kada si počela da se interesuješ za umetnost, konkretno za smer koji pohađaš?

Bilo je to krajem osnovne škole, kada sam odlučila da ću da se spremam za Umetničku školu. Tada sam uveliko znala da mi se najviše dopada slikanje i restauracija.

Mina, koje uspehe si do sada postigla?

Odličan sam đak, vukovac sam. Pored toga svake godine učestvujem na izložbama škole i na drugim različitim konkursima van škole.

Koliko sve to što radiš zahteva odricanja?

Moram priznati da traži dosta odricanja, kao i sve. Za sve nam je potrebno vreme, a naročito kada se bavite slikanjem. Što imate više vremena, više truda će biti uloženo i slika će svakako ispasti bolja.

 Da li je, i u kojim situacijama dolazilo do toga da poželiš da odustaneš?

Naravno. Kada god za nešto izdvojimo mnogo truda i to na kraju ne ispadne onako kako smo želeli uvek poželimo da odustanemo i da krenemo iz početka. Međutim, gotovo da uvek taj drugi pokušaj, ili čak treći ispadne dosta bolji.

Na koji način uspevaš da vratiš svoje samopouzdanje upravo u tim trenucima kada kloneš?

Prvenstveno pogledam svoje radove kada sam počela, a zatim svoje poslednje radove i tek tada budem svesna koliko sam zapravo napredovala i da postoji još prostora za napreovanje.

Mina, koliko te sredina razume i da li podržava to što radiš?

Sve zavisi kako gde i kako kada. Uglavnom kada kažem čime se bavim pitaju me šta imam od toga, međutim, kada vide moje radove budu oduševljeni.

Ko ti je do sada bio najveća podrška i na koji način?

Najveća podrška su mi moji bliski ljudi: porodica, profesori, prijatelji, okolina. Oni me uvek podržavaju i kažu da sam dobra u onome što radim.

Koje su tvoje ambicije, čime bi želela da se baviš i gde sebe uopšte vidiš u nekoj bližoj budućonsti?

Trenutno sebe ne vidim u umetnosti. Planiram da upišem Fakultet organizacionih nauka, ali umetnost će uvek ostati ono što sam prvo zavolela i nikada neću prestati da se bavim njom. To će zauvek ostati moj hobi.

Mina, za kraj, koja je tvoja poruka za mlade koji žele da se bave umetnošću u Srbiji?

Moja poruka je da nikada ne odustaju od svojih snova, da se uvek kreću ka onome što žele i da se, poput mene, ne plaše ako se predomisle. Uvek postoji vreme da se isprave greške.

Sledeća sagovornica, učenica drugog razredna Umetničke škole u Čačku, koja nam je otkrila kako se ona snalazi u novoj školi jeste Ana Rabrenović.

Ana, kako bi opisala sebe onima koji te ne poznaju?

Opisala bih sebe kao dovoljno tvrdoglavu osobu koja nakon što nešto odluči ne staje dok to ne ostvari.

Kada čuješ reč škola, koje su tvoje prve asocijacije?

Škola je za mene interesantna institucija koja je puna različitih ljudi sa različitim interesovanjima.

Kada si počela da se interesuješ za umetnost i oblasti u kojima si posebno dobra?

Mogla bih da kažem da je to krenulo još od malih nogu, ali sam veću pažnju usmerila na umetnost tek u šestom razredu osnovne škole. Oduvek sam se interesovala različitim stvarima.

Kakve uspehe si do sada postigla?

Za mene je uspeh to što sam upisala školu koju sam želela. Vidim sebe u ovoj sferi posla i veoma sam zadovoljna čime se sada bavim.

Koliko to što radiš traži odricanja?

Sve u našem životu zahteva odricanje. Verujem da su svi imali taj trenutak kada su morali da se odreknu nečega. Vreme je definitivno jedna od stvari koje moramo da se odreknemo, ali to je neophodno ako želimo da se usavršavamo.

Ana, da li si se nekada zatekla u situaciji da poželiš da odustaneš?

Naravno, dolazilo je do takvih trenutaka. Ipak, odustajanje nikada nije bilo u planu.

Koliko te sredina razume i da li podržavva to što radiš?

Još od početka sam imala veliku podršku od strane moje porodice, a nakon toga i od ostatka mojih bliskih ljudi. Jedan od glavnih ljudi, onaj ko me podržava od samog početka, jeste moj brat. On mi je pomogao da postanem samouverena.

Kakve su tvoje ambicije, čime bi želela da se baviš u budućnosti?

U budućnosti sebe vidim u sličnoj sferi kao danas. Volela bih da budem dizajner odeće.

Ana, za kraj, šta bi poručila mladima u Srbiji?

Moja poruka je da budu tvrdoglavi, da se bore za ono što su zacrtali i da veruju u to.

Poslednja sagovornica, učenica treće godine Umetničke škole u Čačku, čiji su se radovi mogli videti na brojnim izložbama u Srbiji,ali i u inostranstvu jeste Gala Glišin.

Gala, kako bi sebe opisala onima koji te ne znaju?

Sebe bih opisala kao kreativnu, istrajnu i preciznu. Takođe se smatram velikim detaljistom.

Kada čuješ reč škola, šta tebi prvo pada na pamet?

S obzirom da idem u Umetničku školu, moje asocijacije su sam taj kreativni proces.

Kada si počela da se interesuješ za umetnost?

Umetnošću se bavim od kad sam mogla da držim olovku u ruci. Uvek sam bila okružena materijalima za stvaranje, slikanje, crtanje i vajanje, s obzirom da mi je majka akademska slikarka. Kroz život sam samo razvijala taj talenat.

Gala, kakve si uspehe do sada postigla?

Od malih nogu sam imala razne izložbe. Izlagala sam svoje radove u Art klinici u Novom Sadu sa još jednom grupom dece. U Astriji sam imala svoju prodajnu izložbu. Takođe sam završila Osnovnu muzičku školu u Čačku, odsek harfe. Išla sam u Istraživačku stanicu Petnica, na seminar letnje naučne škole, a sada sam primljena na seminar iz dizajna koji će se održati za vreme leta. Takođe sam učestvovala u trideset prvom memorijalu Nadežde Petrović zajedno sa britanskim umetnikom Benom  Kajnom i grupom dece iz Gimnazije i Tehničke škole iz Čačka.

Koliko sve to što radiš traži odricanja?

Lično meni nije bilo potrebno nikakvog odricanja. Ovo je stvarno oblast koju volim. Stalno nadograđujem svoje znanje.

Da li si poželela da odustaneš?

Do želje za odustajanjem nikada nije došlo, jer kao što sam već rekla, umetnost je od početka moja ljubav i želim time da se bavim. Trudim se da napredujem, a naročito u ovom periodu sam primetila svoj napredak.

Gala, na kojin način vraćaš želju da ipak nastaviš u trenucima kada kloneš?

Onim danima kada nemam motivaciju, uvek se osvrnem unazad, pogledam svoje radove i vidim koliko sam napredovala.

Koliko te razume sredina i da li uopšte podržava ono što radiš?

Smatram da je sredina većinom nezainteresovana za umetnost i da se ne ulaže i nju.

Možeš li da nam otkriješ ko ti je bio najveća podrška do sada?

Najveća podrška mi je moja majka. Ona me je uvela u svet umetnosti još kao veoma malu devojčicu, a sada uz pomoć nje i škole napredujem sve više.

Gde sebe vidiš u narednih desetak godina?

Volela bih da putujem, da sarađujem sa različitim umetnicima sa naših prostora, ali i iz inostranstva. Planiram da upišem Umetnički fakultet. Interesuju me slikarstvo, grafika i kostim, ali se još uvek nisam konkretno odlučila za jedan smer.

Za kraj, Gala, koja je tvoja poruka mladima u Srbiji koji bi želeli da se bave umetnošću?

Moja poruka je da ne odustaju, da veruju u sebe i da budu istrajni . Treba da znaju da kada se zatvore neka vrata, uvek se otvore nova. Uvek imajte samopouzdanja u sebe.

Marija Mirković